Општинске новине

Правна хроника Одлуке Државмог савета

Дозвола за употребу нзве зграде не може с,е добити ако нису задовољеки еви услови правмо снажне одлуке о одобрењу планова за поди.а ће те зграде. Сопственик је тражио од Градског поглаварстза у Београду дозволу за употребу зграде коју јг подигао на свом имању према одобреном плану под Г.О.бр. 1706 од 25 маја 1937 год. Од овог тражеља је одбијен одлукОм Поглаварства Г.О.бр. 7425 од 27 октобра 1937 год. са разлога, што је комисија на лицу места констатовала, да је власник односну зграду већ делимично употребио, да је зграду извео по одобрглом плану под Г.О.бр. 1706 од 25 маја 1937 год., али да није порушио део старе зграде из двори:ита у дужини од 5,0 мет. како је то поменутим одобреним планом условљено. Против ове одлуке именовани је изјавио жалбу Министру грађевина која је одбачена министровим решењем, с позивом на § 91 Грађевинског закона, са истих разлога као у првостепеној одлуци. Против министровог решења поднео је тужбу на Државни савет истичући да је односна дворишна зграда пуноважно подигнута по онда важећим прописима, да као таква не може бити сметња за подизање уличне зграде, па ни за употребу исте, подигнуте по одобреном плану, а да је у том смислу према тужби, и пресуда Државног савета бр. 14663/37, донета по једном сличном случају. Ову тужбу одбацио је и Државни савет својом пресудом бр. 10119 од 7 маја 1938 год. са следећих разлога: „Према § 91 Грађевинеког закона — Довршене приватне грађевине општина ће комисијски прегледати најдаље у року од 10 дана по пријему молбе, и, ако нема примедаба, одобриће употребу; у противном наредиће да се поступи по примедбама, које су обавезне. Без овог одобрења власник не сме грађевину употребљавати, нити другом на употребу дати.... Комисија која је, у смислу наведеног законског прописа, извршила увиђај на лицу места констатовала је, да је тужилац односну нову зграду извео по одобреном плану, али да није порушио део старе зграде из дворишта у дужини од 5 мет. како је то било условљено у одобрењу планова. С обзиром на ову примедбу комисије, да није задовољен један услов — рушење старе дворишне зграде за 5 м. — под којим је дато одобрење планова за подизање нове уличне зграде, управна власт је правилно, сходно цитираном § 91, поступила кад је одбила да изда дозволу за употребу нове зграде све док се не испуни и тај услов. Ако је тужилац налазио да пуноважно подигнута дворишна зграда не може представљати сметњу за подизање и употребу нове уличне зграде, изведене

по важећим прописима, што у тужби против министровог решења износи, ништа није стајало на путу да то истакне у виду жалбе на вишу власт против одлуке Градског поглаварства Г.О.бр. 1706 од 25 маја 1937 год., којом су му одобрени планови за изградњу уличне зграде под условом да рушењем постојеће дворишне зграде у дужини од 5 м. створи потребно растојање између нове уличне и постојеће дворишне зграде. Он то није учинио, она одлука о одобрењу планова под оним условом постала је правноснажна и зато тај услов, који она поставља, мора бити задовољен пре издавања дозволе за употребу нове грађевине, како је и решила управна власт. Са овог разлога је неумесно и тужиочево позивање на пресуду Државног савета бр. 14663/37, јер у спору окончаном овом пресудом предмет спора је била правилност одлуке о одобрењу планова, а овде у правилност те одлуке не може се улазити, јер је та одлука постала правноснажна и сад је у питању само њено извршење. Стога је пресуђено као у диспозитиву, о чему пресудом у препису известити заинтересоване стране." Сопственику се може наметнути обавеза о рушењу своје зграде без права на накнаду од стране општине само у случају, ако је зидао привремену грађевину на земљишту које је већ било регулационим планом одређено за саобраћај или друге јавне потребе. Сувласнице имања у улици Канарево брдо •парцела бр. 2395 — Београд VII (Раковица) тражиле су код Градског поглаварства у Београду грађевинску дозволу за подизање зграде на том имању. Одлуком Поглаварства Г.О.бр. 6031 од 15 септембра 1937 год. одобрени су им планови за подизање те зграде, али је то одобрење поред осталог, везано и за услов да се сувласнице обавежу, у смислу § 116 ст. 2 Грађевинског закона, да ће сносити ризик од евентуалног оштећења зграде будућом регулацијом, пошто је по пројекту регулационог плана односно земљиште резервисано за саобраћајне потребе. Сувласнице су- се жалиле Министру грађевина у погледу наметнуте им обавезе, па је њихова жалба одбачена. Поднеле су тужбу и на Државни савет против министровог решења и истакле су, да у закону није било основа да им се наметне грађевинско правна обавеза из § 116 ст. 2 Грађевинског закона. Својом пресудом бр. 5813 од 3 маја 1938 год. Државни савет је уважио тужбу сувласница дајући следеће образложење: „Према § 116 ст. 1 Грађевинског закона — земљиште одређено регулационим планом за саобраћај или друге јавне