Општинске новине

548

Београдске општинске новине

су неки шетали у кругу, неки опет седели са стране за столовима, пили и ћеретали. Двораном се проломи једна громогласна музика, коју изведе џаз-банд, и жагор се у публици утиша. Кружни корзо, — који су сачињавали млади парови који су се за време паузе шетали, шапутали, церили и удварали — одједанпут се заустави, као неки ринглшпил и настаде ошпти тајац. „Даме бирају!" — заори се двораном пискави, али строги глас учитеља модерног играња. Жагор се разлеже поново. Каваљери заузеше своја места, а даме се расплинуше по сали да овога пута саме_, по својој слободној вољи, бирају себи партнере. Неки су страховали да их не мимоиђу оне даме на које су они по своме укусу рефлектирали. Милета, као прави џентлмен и добар играч уживао је велики глас у школи играња, што га је популарисало да стекне симпатије једног великог броја страсних играчица. Обожавале су га и због савршеног извођења разних и нових фигура, које је сам у току игре компоновао и лансирао међу играчима који су са интересовањем присвјали сваки његов покрет. Изненада пред њим стаде нека појава, чија сенка паде на његово лице и заклони му светлост. Можда једино женско створење чије се лице није скривало под маском шминке. Он се скамени. Није могао да верује својим сопственим очима. Претрнуо је од узбуђења. То је била — она, — Јасминка!... Ноеговом изненађењу није било краја! Откуд она ту! И како! Она јој матора вештица није дала никуд да изађе! Али он није имао речи ма шта да упита. Пожудно је и лудачки страсно пригрлио Јасминку и понео је уз опојне звуке музике, као крилати змај божанство своје среће! Носио ју је, на невидљивим крилима божанствене мелодије џаз-банда, кроз вртлог парова опијених звуцима музике, не додирујући ни хаљином хаљине занешених играча. Као неке гломазне чигре, механички су се окретали плесачи и промицали поред њега, док је он са заносом, опијен мирисом њене косе, везао чудне сплетове по углачаном паркету, који су личили на шаре тужних испреплетаних ђеврека, као да 'Је судбина плела трагичну игру његове љубави. „Купите ђевреке..." Понављала је музика рефрен песме коју је Милета обожавао и заносио се њеним омиљеним мелодијама осећајући једну младост и живот на својим грудима који је обожавао до занешењаштва, до лудила. Девојачке груди, са којих је пио сласти животнога даха љубави и среће! И док је музика трештала у лудом темпу, Милета је по такту музике, везући своје фигуре заносно и живо, разговарао у ритму са Јасминком за све време док су други само играли и ћутали, као каква механичка бића без душе, без живота.

— Ти, како си смела да дођеш? — Госпођа ме пустила... Од онога дана не поступа више са мном онако рђаво. Није више ни груба као пре... А нисам ни ја више кукавица... — А од куд баш овамо да дођеш? — Дошла сам због тебе... Знала сам да ти увек недељом одлазиш на матине... Милета се топио од среће и милоште. Није знао од силне љубави шта да јој каже, како да јој изрази своју радост и милост. Биле су му миле те њене речи... Живот његов бедан и до скоро очјан, као да је добивао нову вредност. Она показа осмехом, који заноси и опија, да га разуме, као да је из отворене књиге читала његове мисли и осећања. Он дрхташе од бескрајне топлине, од неке луде жеље и милине. Горео је од узбуђења, од њеног умилног погледа, од њеног уздаха и нежне љубави. Нем, без иједне речи, џентлменски ју је стезао око витког стаса, притискивао на своје мушке узбуркане груди и носио као на [крилима урагана, по паркетираном језеру у коме су се утапале њихове силуете, које су клизиле жутим језером, као две приљубљене једрилице ношене бучним звуцима музике, која већ по стоти пут стапаше у њихова срца стару и њима најомиљенију ванстеп мелодију песме, која им беше већ и у мозгу и за срце прирасла: „Купите ђевреке..." Приљубљени, припијени једно уз друго губили су се у нијанси таласа оне бујице играча који су са истим циљем, са истим жудњама и са истом чежњом бдудили по такту магијске музике, која је трештала под разиграним прстима бесних и разигралих џазбандиста, који су од одушевљења и сами подигравали и тресли се свим својим бићем. ГБихове сладострасне речи, од лупе џаза, нико није чуо, али мимика и гримаса њиховог лица одавали су изражај њиховог задовољства, усхиНења, веселост и бла женство. Било је већ касно увече. Јасминка је морала на своју дужност. — Већ је мрак увелико, — примети Јасминка забринуто. — Ако је време да идеш, да те допратим до куће, Јасминка, — рече Милета, који је осећао да му нешто гори у образима. — Ако хоћеш, ја немам ништа против, само нисам рада да ти покварим расположење. Можда би волео да останеш још да играш? — А, не. Поћи ћу с тобом... - рече Милета и изађе у ходник да узме свој зимски капут из гардеробе. За њим изађе и Јасминка. Милета јој придржа капут да обуче. Кад су излазили музика је свирала као претпоследњу тачку свога програма „Чешку беседу". (Наставиће се.) Душан Стевовић-Јазмин