Општинске новине

Библиотеке и му зеји великих градова

625

ма изложене старе рукописне књиге. Пред огим витринама човек остаје задивлзен, јер не зна ни сам што пре да гледа: да ли оне сјајне минијатуре којима су књиге украшене, да ли текст, или опште богатство опреме. Све оно што се

Степениште Библиотеие Лауренцијане у Фиренци (по нацрту Микеланђела извео Вазари)

досад видело, изгледа према овоме мало. Овде и књига и гледалац одлазе у висине; жеља човекова да нађе средство за фиксирање човечјих осећања и мисли, указују се у новом светлу и осећа у свој огромности свог значаја. Сваком се с лица чита иста мисао. Као тихо зујање пчела, као нека виша музика доносе се из цркве речи молитве. Не бисмо се зачудили кад би се појавио сам Лоренцо праћен својом ученом свитом, задубљен у филозофску диспуту. Та ионако нам се непрестано чини да га видимо и да слушамо његов убедљиви говор који заноси све присутне и који од ружног Лоренца прави најлепшег и најпривлачнијег човека... На изласку чека контраст улице која је овде бучна, јер се ту нашло место за сиротињу: продавце карата, папирнатих играчака, јефтине робе што је велики магацини избацују. Трговци вичу што их грло носи, а сиротиња се тиска. Жене кроз израђене и смежуране прсте пропуштају пожутеле чипке, плетене дечје мараме, џемпере за које их продавац уверава да су најбољи што у Фиренци има. Све ово, овај крај изненађуј е > јер је у Фиренци тешко нешто слично видети. Фиренца настоји да свагде одржи господствену линију старих времена. Нешто слично постоји само на сиротињској пијаци око палаче Пити. Народна библиотека, понос Италије, налази се у непосредној близини једне од најлепших фирентиских цркава, 5ап1а Сгосе.'ј Црква је Пантеон великих Фирентинаца. У њој је гроб: Микеланђела, Макијавелија, Росинија, Ђустија и споменик Дантеу. На гробу Макијавелијевом уклесане су речи: „Тапћнп пошше пиИит раг е1о§1ит", на споменику Дантеовом:

„Опога^е ГаШзНто рое1а!" Фасада Библиотеке окренута је према Арну, дивним тосканским бреговима и гледа у море цимпреса, пинија, олеандера... Како је грађење зграде дуго трајало, то се по њеној спољашњој архитектури никад не би могло претпоставити, да је ова Библиотека оно што у самој ствари јест, не само једна од највећих талијанских библиотека, већ у исто време и најмодернија, уређена и вођена по најмодернијим библиотекарским принципима, с удобним и великим читаоницама, специјалним салама, богатим збиркама приручних дела, сјајним сервизом књига, дивно уређеним изложбеним салама, богатим и смишљено грађеним магазинима. Гледајући зграду споља, око се само зауставља на импозантним фигурама Данта и Галилеа Галилеји, који стоје с једна и с друге стране главног написа зграде, који нам каже да се налазимо пред фирентиском Народном библиотеком. Испод Дантове фигуре налази се цитат узет из његових дела: „0иез1:о зага 1исе поуа"; испод фигуре Галилеове: „А рш ЉгШо саттто". Враћајући се из Народне библиотеке природно се следи пут Арна. Пред нама стоји Роп1е Уессћ1о, који је сам по себи најлепши сликарски мотив, с ког се у свако доба дана пружа тако леп поглед. Кад сунце зађе и ухвати се прва ноћ, црвена светлост сунца још дуго се задржава и на небу и на води. Тад је мост најлепши, тад је и Фиренца нај-, лепша. Све је V мистици ноћи и њених тајни. Колосална архитектура овог града више се слаже са сенкама ноћи, него с оштрином дневног светла. Па и цела историја Фиренце у то доба изгледа разумљивија. На овом је месту некад Данте сусрео Беатричу, ту дивну Фирентинку која је и сама била спиритуална и коју је он спиритуализирао издижући је над свим смртним женама. Одавде води пут и према улици Торнабуони, оној истој, с истим им1еном, коју Мерешковски спомиње у Васкрслим Боговима, ј часу кад нам приказује како по њој иде велики див Ренесансе Леонардо Давинчи погружен у размишљања на последњи сасатанак с Мона Лизом. Макар да је Ренесанса створила тип учених жена — с!оНе еготе које савршено владају класичним знањима, макар да је дала и тип тзв. вираго (Ариостове и Бојардове јунакиње), у литератури и уметности жене овога града остале су бесмртне преко Беатриче и преко Мона Лизе, дакле преко чисто спиритуалних и спиритуализираних жена. Људске осећаје према Мона Лизи Давинчи је отклањао, јер ,,увек кад би умртвио у себи живу лепоту Мона Лизе, њен лик би на платну постајао све живљи и природнији..." (Мерешковски оп. ц., 647). Као и улица Торнабуони, и друге старе улице задржале су све своја некадашња имена. У толико су и историјске шетње много лакше. Гледајући на сам град мора се истаћи гигантност његових размера. Све је према човеку, а људи који су градили овај б*