Општинске новине

Дан мртвих на београдском гробљу — 5 новембар 1938 —

„Гробови С у вечне жизки двери, кроз њих мора свак смртни да прође, бла о о гом ко у адстој вери из овога у ноз жилст пође." (Са Споменика Илије Коларца) „Нтаи! -ћтаи{ - 01е Егс1е {11ећ1 гигискКигг 184 <1ег бсћтегг ипЈ е^јј? 154 ЈЈе ргеи<1е." 5сћП1ег (Јован а Орл:а:«а, последње речи пред скрг) Светски рат је расејао гробове на све стране. Земља и море примили су г.одједнако ратнике црномањасте и плаве у првој младости, очеве породица. За саму земљу било је мртвих одвећ миого. А где све нису на земљи: поред друмова, на високим планинама — свагде где се пролевала крз, где је био рат. Слика гроба постала је тако честа у нашем животу, као и мисао на смрт. Живот није више онако неприкосновен као некад. Песникове речи: „Гроб је земља куд се ходи.,. : ', добиле су директан, кео:редан, реалан нначај. Сеоска гробља су се умноз ила. И а.пла су изван сзојих уских ограда. Кр:този се беле на много места по луговима и пашњацима. Толико се умирало последњих година!... Али тамо у природи, на селу, сваком се гробу зна место. Простор није ограничен, мир мртвих не ремети се тако често због новог живота. У градовима, нарочито онима који су у развоју, све је другојаче. Ту никад не'знаш куд ти кога ступа. Градска експанзија је као бујица, она све носи. Колико се каших београдских улица, тргова, пијаца налази данас на месту где је до јуче било гробље. Тамо где је данас Универзитетски трг, било је кекад турско гробље. Турско гробље било је и пред бившом Стамбол капијом и на толико места која данас имају сасвим други карактер и изглед. Мртви су некад сахрањивани поред Саборне цркве, на Зеленом венцу, тамо где је данас Бранкова улица. ГГресељено поред Маркове цркве, наше старо гробље је и ту морало уступити место граду у развоју; померено је много даље, на Ново гробље. А и ту је данас већ тесно, и ко зна где ће му бити дефинитивно место!... Плочама са Старог гробља поплоча-

ни су путеви калемегдански. Изненађени шетач тек наједном запази на плочи, по којој ступа, крст, годину која означује дан рођења и смрти оног ког је некад покривала у вечној кући. Београдско гробље је велика загонетка. Тај му карактер долази од начина како је настало, од јако изражених индивидуалистичких тежњи и жеља свих оних који су на овом месту сахрањивали своје мртве, од самог положаја (теренских прилика), разноликог начина засађивања дрвећа, па ипак, а биће можда баш зато, има ово гробље извесне особине које се ретко где до те мере налазе. Оно је уско везано са психиком својих грађана. Настало је, развијало се органскиЈ без правила. Тек по која алеја потсећа на интернационално усвојени начин уређивања гробља. Све остало је скоро револуционарно, па чак и анархично, а у најмању руку демократско. Песме и приче инспирисане мотивима смрти, гробовима и гробљем, расејане су по целој светској литератури к.ао неко симболично цвеће бола. Све то спонтано долази на памет у дане посвећене мртвим. Трамваји који су 5 новембра возили ка нашем гробљу били су препуни. Протести су били велики: и што је мало места, и што су они који су већ ушли недовољно увиђавни, и што кола чешће не иду, и што их нема више... Нестрпљивост је одлика нашег карактера, а ипак прилике су такве да нас често доводе у искушење, често морамо бити стрпљиви. Унутрашњи изглед трамвајских кола био је тога дана необичан. И они који су седели, и они који су стајали држали су у рукама велике ките цвећа. То је цвеће за које се прича да је настало од сузе, дивне хризантеме, чији одгајивачи у Београду стварају чудеса. Толико су лепе, и толико нијансиране у боји. Тај дан у трамвају било их је и малих и великих, црвених, белих, жутих, лила... Мали простор једва је могао апсорбовати сав специфични мирис, који се ширио од њихових стабљика. Кад су трамваји стигли до гробља, људи су као река кренули према улазу. Чинило се немогуће да ће у тој огромној маси света — људи младих и старих, жена, деце сваки наћи свој пут, своје место; па ипак су их прогутале алеје, широко пространство гробља. Макар сваки са својим индивидуалним болом, овде су чинили једно тело, били сви једнаки: и патријархалне госпође у својим хаљинама од црне свиле, са широким рукавима, крзном оивиченим капутима, и младе госпође чија елеганција најмодернијег стила и начина тако често изненађује. Двоструке лисице спадале су им с рамена, али оне су неуморно обилазиле своје гробове, палиле свеће, сагињале се око

Прва мајка оплакује смрт свога сина, — Ева оплакује Авеља — Ум. рад франц. скулптора Барије