Општинске новине

836

Веоградске општинске новине

плаче и нариче. Сестра за братом. На коленима обилази гроб. Рукама се бије о груди. Тешки ударци мукло одјекују. На гробу седи остала родбина, одрасли, деца. Пред њима на простртом бедно;м чаршаву: ракија, лицитерска срца, жито, печење, сир, грожђе. Полако разговарају и једу, деца немилосрдно бацају кости по суседним гробовима. Окупља се свет. Долазе и Цигани и просјаци са својим торбама, пију понуђену ракију и слушају нарицање, које је већ потпуно неартикулисано. Споменика је овде мало, и сви су они скромни. Један међу њима изненађује. Не својим луксузом, не величином, већ класичном једноставношћу својих линија, благородством форме. На крсту, сасвим горе високо, пише старословенским словима: ,,Б ог јест љубов и истгша!", а доле име покојника — Александар Лазаренко, 1876—1937. Излази пред очи ова сахрана. Скромна руска капела, певање хора, гомила људи око покојника, над катафалком безнадежни плач покојникове супруге, говори над раком многобројних покојникових пријатеља Срба и Руса. Како је тешко умрети далеко од отаџбине, па макар и у братској земљи. Срце оног који овде лежи било је велико руско и словенско срце. Сад је престало куцати за навек. Млада бреза засађена тик поред крста савила се и лако трепери својим младим лишћем које још није однела јесен... Два велика споменика стоје на тромеђи београдског гробља. Споменик Браниоцима Београда на највишој тачци гробља и мало даље споменик руским рагницима. Данас се славила и двадесетогодишњица откад је измучена али победоносна српска војска после толико година борбе ушла у свој драги Београд. Костурница оних који су за њ пали била је данас отворена. Поред аналоја на ком је положена икона стоји висок сед војник и дрхтавом руком тражи где би положио новац, свој прилог; једна госпођа обилази урне док је дете које је прати сваки час нешто запиткује. Поред улаза многобројне свеће запаљене горе и својом светлошћу у којој сагорева чађ фитиља осветљују улаз у овај тужни дом Славе и ТБубави. На руској костурници велики натпис: „Вјечнаја памјат Инператору Николају II и 2,000.000 руских војнов Великој војни." Једна скромна руска књижевница која живи у Београду описала је са много осећања овај споменик. Две велике костурнице-споменици, једна поред друге, говоре о братству словенских народа, о њиховом јединству у трагичним и великим данима. * На вече се свет разишао. Остале су свеће и хризантеме и они који се ни онда кад је пао мрак нису могли отргнути од својих

драгих који почивају на овом месту. Нзихове сенке су се кретале по гробљу губећи се у сенци крстова, бреза и липа, док су им се кораци губили у шуштању лишћа и тихој тужној песми јесењег ветра. Ова се иста слика овај дан поновила и на Земунском гробљу, где су такође многи драги знани и незнани гробови: песника Суботића, који је сав у сенци

ШШШI

Споменик Браниоцима Београда на Новом гробљу

велике словенске липе засађене по његовој жељи; на гробу Ружице Радичевић, мајке песника Радичевића чији је гроб обновљен 1925 год. благодарећи пијетету тадашњег земунског градског већа и његовог претседника д-р Марковића; на гробу толико заслужног градског историка Виловског. Она се поновила и на Топчидерском гробљу, које се тако отмено сместило на свом брегу, где пролазника поздравља гроб нашег јунака из 1848 г., војводе Книћанина, где се, поред црквице, задужбине Николе Спасића у у којој овај угледни београдски трговац почива, сместио гроб племенитог Швајцарца Д-р Рајса. Овде почива тело, срце на Кајмакчалану... Исто је било и горе високо на брду где поред немачког војничког гробља почивају наши војници погинули у Светском рату. Д-р Марија Илић-Агапов