Општинске новине

858

Београдске општинске новине

и ма да им је њихово детињство давало сигурност да 'Не остати у животу, драговољно су прихватили својим слабим рукама оружје и дали животе бранећи престоницу. При своме надирању многи непријатељски војник застао је пред мртвим телима ових Београчића у по некој улици Дор^ола, поздравио покошену младост и пустио сузу родитеља, Његова даља воља за борбом била је знатно умањена, пред величанственим призором пожртвовања ове безимене — немобилисане јединице одбране Београда... Београд се није лако дао... Непријатељ је био задивљен отпором ове малене одбране Београда и изненађен да и после уласка јачих његових оделења у варош трпи велике губитке свакога минута. После Циганлије, Дунавског кеја, дошле су и борбе по улицама Дор^ола, Јалије и Зерека. Из сваке улице, иза сваке куКе, непријатеља је чекао по неки наш кадровац, по неки добровољац, по неки дечак. Више се није чекала команда. Борило се је без команде. Борило је се да се погине. Лешеви 6.000 тих неустрашивих бораца до смрти покривали су улице Београда, када је непријатељ савладао отпор...

Наступио је сумрак — бол. Наступила је непријатељска окупација. Домови београдских породица су примили у себе непријатељске официре и војнике. Наше мајке, жене и сестре морале су гледати оргије прослављања победа над нашом војском и трпети разна понижења. Непријатељске власти биле су развиле велику шпијунажу и многи Београђани који нису могли да поднесу шикане били су интернирани или и обешени. То су били дани очајања, дани најве^ег бола...

Али и тада вера није напуштала наш живаљ. Српска војска била је успела да се реконструише и обнови изван своје земље и да ускоро, после Албанске Голголе, ступи опет поред савезника у борбене редове. И ако су живели под цензуром, и ако је непријатељ дозвољавао само вести које су му годиле; ипак су Београђани успевали да добију извештаје о српској војсци и да дознају да она поново ступа у борбу за ослобођење своје земље, за ослобођење своје престонице. „Армија инвалида" уливала је поново страх непријатељима и они су доказивали нашем живљу да та армија више не постоји. Ипак, наши су дознавали истину а и њихов инстинкт им је говорио да ■Ке ослобођење доКи. Вера је се одржавала а наше мајке палиле су кандила молећи Бога за што скорији повратак армије Краља Петра. Људи су у пролазу погледима уливали наду један другоме и куражили се уговореним знацима,

Вр^ме је ид лицало. Окупација се одужила и постајала све несношљивија. За то време српска војска, појачана југословенским добровољцима, постајала је све нестрпљивија. Војницима је додијао рововски рат, они су тражили да се иде напред па — ко падне, падне; они који остану да дођу до својих. У Солуну се почела да осе^а атмосфера покрета... Наш Врховни Командант тражио је да се трупе ставе у покрет и савезничка команда је прихватила тај предлог. Част пробоја фронта дата је српској Шумадијској дивизији и француској 17-тој, које су потпомогнуте нашом Тимочком и Југословенском и једном француском дивизијом. Никаква сила није могла тада задржати нашега војника. Он је осетио мирис родне груде. Ни баражи непријатељске артиљерије ,ни бодљикаве жице, ни утврђени положаји, ни јачина непријатељских трупа — ништа га више није могло задржати. Умор више није постојао. Он је јурио из победе у победу. Вароши су падале једна за другом. Слике његових милих у поробљеној отаџбини лебделе су пред њиме и ја мислим да нећу претерати, ако кажем да је тај осећај допринео много поразу непријатеља и свршетку светскога рата. Први пораз, прво расуло одиграло се на солунском бојишту. Јуриш српскога војника учинио је своје.

Наравно да су догађаји на солунском фронту имали свој ехо у Београду. Непријатељ је постао нервознији. Вршиле су се ужурбано припреме за евакуацију. Трупе су хитно слате да задрже наше. Све то није измакло из очију нашега живља. Радост је почела да обузима све. Наде су одједном оживеле. Потајно су се почеле вршити припреме за дочек ,,наших". Жене и девојке почеле су да спремају тробојке и пешкире. Људи су почели да се организују, образујући одбор за јавну безбедност. Док је војска у своме победоносном налету за 45 дана борби очистила од непријатеља територију од Солуна до Београда, у Београду се становништво припремало за дочек ослободиоца и да једном почне слободно да дише. Радост је из дана у дан бивала све ве^а и тешко је описати задовољство београдског грађанства, када су тих дана гледали све ужурбаније и нервозније пребацивање материјала и људства преко Саве и Дунава. Најзад је освануо и 1 новембар, Дунавски коњички ескадрон ушао је у Београд док још мост на Сави није био бачен у ваздух. Радости и одушевљењу није било краја. Врховна команда је била издала наређење да трупе не улазе у ве^ем броју, да не би дале повода непријатељу да бомбардује варош и да грађанство не гине без потребе, јер је победа ве^ била сигурна. По подне је упу^ен Београдски 7 пук Краља Петра I, под командом дана-