Општинске новине

15

Улични саобракај у старом Београду

989

врло живога обајшњеша где му је категорички речено да је таква запрега, са четири коња у два реда, забрањена приватним лицима, и да на такву запрегу имају код нас права само чланови владалачког дома и митрополит. Иста кућа Куманудијева имала је и два црна, крупна коња, са јако развијеним сапима, -од расе, зване „руски орлови", који су презани и у фијакеру и у саоницама, на којима су се блистали скупоцени амови и звекетали многобројни прапорци. Па још кад се преко тих „руских орлова" пребаци широка и дугачка мрежа, утврђена за предњи део саоница, онда је изгледало као да коњи имају крила и да хоће, као виле, да полете небу под облаке... Или, на пример, као сад да гледају расне коше Ђорђа Вајферта, које је терао његов дугогодишњи и униформисани кочијаш, Драгутин Петровић, који је уживао Вајфертову пуну пензију све до своје смрти... Па онда она два лепа зеленка Едије Були, — н но ће све поређати оно господство старога и отменога Београда, и све оне имаоце најплеменитије расе коња, све лепше од лепшега, којима су се дичили и поносили њихови сопственици, а за којима су се окретали сви улични пролазници, а нарочито мераклије на расне коње, пратећи их радозналим погледом доклегод не ишчезну са видика... Нека каже ко шта хоће, али се старим Београђанима и данас чини, да су оне лепе фигуре у фијакерској вожњи, као целина, много пријатније за око, него данас. најлуксузније и најскупоценије лимузине, и другн аутомобили најновијега типа... А сада, пођимо даље за новим временом и модерним подвозним средствима новијега Београда, који је у саобраћајном погледу тек почео да се препорађа... Први трамваји са коњском вучом Једног лепог јутра, с пролећа 1892 године некако одмах после Ускрса, пао је први ударац челичнога пијука у неравну београдску калдрму турскога стила, и то посред улице Краља Милана. Тај први замах био је весник почетка великих радова у нашој престоници. То је био почетак изградње једне нове и корисне установе која ће Београђанима донети једно модерно и корисно саобраћајно средстЕО, кудикамо јевтиније него што су дотле била сва остала подвозна средства. То је, дакле, био почетак рада за изградњу првих трамваја са коњском вучом, или, како се то онда говорило, „за изградњу београдске варошке железнице." И тај први ударац пијука пао је баш на оно место у улици Краља Милана које се налазило на самој средини између Официрског дома и ондашње апотеке Михаила Протића, а сада апотеке Љубише Јаковљевића код „Трифолијума". Имало је свога разлога што је баш на томе месту отпочет рад. Јер, са тога места су се делиле две трамвајске пруге. Прва пруга је била Калемегдан-Славија, а друга СлавијаСавско пристаниште, које су првобитно имале заједнички крак ка Славији. Док је прва

Коњски трамвај поред Двора и Министарства правде око 1894 године

пруга од Официрског дома ишла преко Теразија и Васином улицом, па поред хотела „Српски Краљ" савијала се поред Калемегдана и свршавала баш испозд самог хотела „Српска

Коњски трамвај поред Народног позоришта у времену зидања Држ. хипотекарне банке

Круна", — дотле је друга пруга за Савско пристаниште ишла поред Официрског дома и савијала данашњом улицом Зрињскога, па поред општинскога парка и данашњих официр-