Општинске новине

Први децембар — триумф југословенске мисли

899

у Хрватској је страховити режим комесара Цуваја изазвао и огорчио толико револуци-онарца хрватског студента из Босне Луку Јуки^а, да 8 VI 1912 пуца на комесара. Кад је Јуки^у саопштена смртна пресуда (као и његовим друговима тешка казна) из грудију је одјекнула хрватска химна и експлозивни кликтај Јукића: Живело јединство Срба, Хрвата и Слозенаца. Живела Југославија! Победоносно гибање југословенске мисли није било могуће зауставити никаквим насиљима ни прогонима. Јер, југословенска мисао је прокламовала историску истину да је дошао час кад се без крви не стиче слобода. Загребачким улицама пролива се крв. Демонстрације захватају читаву земљу. Затвори су пуни омладине, не само оне с универзитета, него и из средњих школа, мушке и женске. Југословенска мисао је тражила жртве — и оне су се нештедимице и са светом ватром подносиле. Уз хрватску химну оре се из грудију хрватске омладине Боже п равде и Онамо онамо! Осећао је властодржац да се на југу његове земље спрема преокрет и да су очи југословенства за увек окренуте од царскога Беча а за навек упрте у Београд краља Петра. Та државни је тужилац 1912 у свом експозеу за комесара Цуваја јасно упутио и њега и владе у Пешти и Бечу да се рад југословенске омладине кре-Не у једноме смеру стварања југословенске државе у коме би се налазила Србија, Хрватска, Славонија, Далмација и Босна којима ће прићи и Словенци. И државни је тужилац био у праву. С оваквим су се разбуђеним вољама у југословенским земљама дочекали балкански ратови који су елементарном снагом спојили у једно осе^ање све Југословене. Било је то дело југословенске мисли не само ослободилачке Србије него читавог југословенства. Лавина се рушила да уклони све што би јој се нашло на путу. Из душе свега југословенског народа поникао је поздрав који новембра 1912 упутила националистичка омладина претседнику владе Пашићу. „Српскохрватска националистичка омладина на Приморју одушевљено поздравља победу српскога и југословенскога оружја и клања се победничким осветницима Косова и створитељима нове Југославије". А после тих ратова могао је 1913 Јован Скерли-Ц, идеолог новог југословенства, да у име српског дела југословенства укаже на буктињу народне мисли коју су старије генерације предале младима да је даље понесу испред целог народа високо подигнуту. ,,И нека нови нараштај чува и унапред тај велики завет толиких нараштаја наших. Нека у њему остане велика вера: да у данашњем добу за нас скоро једанаест милиона Хрвата и Срба нема важнијег и животни/ег питања но што је питање нашег потпуног народног јединства, У пуном и апсолутном смислу речи, то је наше: бити или не бити!" Тако се у томе духу мислило и делало 1913 и 1914. Зато се маја 1914 креће у Прагу, жаришту југословенске националистичке омладине,

часопис Југославија у коме ватрени омладинац Љубо Леонти-К громко исповеда веру у победу идеје, у победу југословенског јединства пошто постоје сви услови за оживотворење. ,,Наш циљ је потпуно уједињење Слов енаца, Хрвата и Срба у један јединствен народ са свим оним критеријума који народ као индивидуалност означују". Тако се дочекало најстраховитије искушење које је родило Југославију. Хитац Гаврила Принципа одјекнуо је у читавом свету. Али, и њега је диктовала унижена и притиснута југословенска мисао. Србија улази у рат да брани част и слободу своју, да извојује победу а с њоме ослобођење поробљене бра^е. Врховни војсковођа Регент Александар означује наметнуту и прихваћену борбу као „војевање за ослобођење и уједињење све наше неслободне браће, Срба, Хрвата и Словенаца". А после двеју славних победа херојске српске војске и срамотног пораза аустроугарских војних снага на Церу и Колубари (1914) југословенска мисао надахњује владу краљевине Србије која у Народној скупштини 7-Х! 1-1914 објављује Југословенима, савезницима и непријатељима своју историску одлуку. „Уверена у решеност целога српскога народа да истраје у светој борби за одбрану свога светога огњишта и слободе, влада Краљевине сматра као свој најглавнији и у овим тренуцима једини задатак, да обезбеди успешан свршетак овог великог војевања, које је, у тренуцима, кад је започето, постало у/едно борбом за ослобођење и уједињење све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца". Али то се највеће историско дело имало да искупи новим стотинама хиљада крвавих жртава. Кроз албанску Голготу и плаву гробницу васкрсавали су нови неимари Југославије да на бојним пољанама отворе септембра 1918 беспримерним хероизмом капију слободе и уједињења. Бројне су силе и ванредна су имена, знани и незнани јунаци, који су помагали најве^ег градитеља Југославије, Регента Александра при коначном делу ослобођења народа. Али да се изведе Вјерују претеча и пророка југословенске мисли требало је срушити најмоћнију препреку томе уједињењу — читаво огромно царство, двојну педесетомилионску монархију. Тако је први и последњи ударац припао српској војсци коју су у томе помогли воља и решеност читавог српског народа и Југословена у царевини. Већ децембра 1914 Хрватски Одбор са др. Антом Трумби^ем на челу (још пре оснивања Југословенског Одбора) у коме су се нашли најистакнутији емигранти протестовао је у Риму против изјава мађарског претседника грофа Тисе који је објавио да одваја ствар Хрвата од ствари Срба. Јер, Одбор подвлачи ,,да из свечаних изјава хрватског сабора произлази да се Хрвати и Срби см,атрају једним истим народом, који има једне исте идеале, који је један и недељив по светом јединству материнске земље, крви и језика, а који је био поцијепан једино дјеловањем оних који су досада равнали судбином јед-