Општинске новине

254

Београдске општинске новине

они су запели из петних жила. Њихова савршена физичка кондиција дошла је потпуно до изражаја. У тим тренутцима страве, када је тридесет хиљада гледалаца дрхтало од страха при сваком налету Енглеза, наши футбалери су надвисили сами себе. Чудесно је како су издржавли темпо. Играли су као у почетку борећи се за сваку лопту. Несхватљиво је где су пронашли резервоаре снаге. Сказаљка на великом часовнику лагано јз одмицала. Наше застрашене очи тражиле су је сваког секунда. Она се, међутим, померала лагано као вечност! Мишићи наших асова дрхтали су од умора. Играчи су бацали лопту у аут да би могли мало да одахну. Дрес им је био мокар од зноја, лице искривљено од гримасе. Па ипак, борили су се, трчали, одбијали лопту, спречавали Енглезе у пуцању, шта више изводили навале и у неколико махова угрожавали гол енглеског тима.

вали овој историској утакмици напустили су игралиште ведри и поносни због успеха који }е толико значајан и леп. ОсамнаестоГодишњи вратар јунак дана. Још док су тренирали наши футбалери, енглески професионалци питали су да ли ће гол бранити вратар с тако младоликим ликом. Они су зачуђено вртели главом не схватајући како је могућно да један тако млад играч брани гол државне репрезентације. Осамнаестогодишњи вратар Ловрић био је јунак дана. Нзегове параде задивиле су и и саме Енглезе. Они су изјавили после утакмице да никада нису видели једног вратара да тако брани као што је Ловрић чувао своја врата. Још у почетку игре Ловрић је имао у неколико махова прилике да се истакне. Еластично и вешто он је ловио најтеже лопте. Кад је већ изгледало да се лопта налази у голу он је стизао да је ухвати или боксује.

Огорчена борба пред енглеским голом

На неколико минута пре краја Дубац је узео да баца лопту са аут линије. Нзегове руке биле су толико заморене да му је требало неколико секунди да скупи последње остатке снаге да би бацио лопту. Учинило се, дакле, дато је све што се могло дати... А када је судија засвирао крај, људи су улетали у игралиште и љубили знојава лица. Савезни капитен је грлио Глишовића и Перлића. Свуда се осећала спонтана радост и одушевљење које се јавља само у моментима безграничне среће. Сви они који су присуство-

У футбалској игри има момената када разум не одлучује. Ситуација је таква, акција толико стреловита да је не?логућно припремити зрелу и промишљену одбрану. Тада се јавља инстинкт и он одлучује. Вратар је нарочито подложан овом осећању. А инстинкт је код Ловрића развијен до максимума. Он нам је призвао да има пуно момената када он несвесно интервенише. — Баш на утакмици са Енглеском, — рекао нам је млади вратар, — често ми се дешавало да не видим ни играча ни лопту, па