Општинске новине

344 Београд ске општинске новине

са органима власти у близину куће окривљеног шверцера, дата је поменута стотинарка томе бозаџији да идз и купи за њу сахарин. По претходном споразуму органи власти су ушли у стан и исти претресли. Претресом стана нађено је одмах неколико килограма сахарина са иностраном бадеролом, која је, разуме се, одмах узапћена. Саслушавањем продавца-шверцера дознали смо да се у Београду налази једна добро организована дружика продаваца сахарина, која је, благодарећи енергичној и брзој интервенцији органа Управе града Београда, још истог дана била похватана. Количике заплењеног. сахарина биле су знатне. Интересантно је напоменути да је готово већина бозаџија, који су радили на овај начин, били добро познати и добре муштерије ових шверцера. После тога открића могло се, наравно, констатовати рапидно опадање употребе сахарина у безалкохолним напитцима. После тога јављао се повремено и један други „специјалитет", наиме, неки су поред сахарина у бозу и лимунаду стављали и извесну количину шећера у уверењу да ће овим начином заварати траг, али хемиска анализа им је и овом приликом дала пуно доказа да је оваквим методама ,,одзвонило : ' и да се врло лако, и поред шећера, хемиским путем може доказати присуство сахарина. Ако се упуштамо у разлоге који су руководили продавце безалкохолних пића да у место шећера употребе сахарин, видећемо да је и овде трговачка рачуница врло проста. Ако се на пример узме као јединица да је сахарин од 120 до 400 пута слађи од шећера, што значи да један килограм сахарина може по својој сласти да замени до 400 кгр. шећера, а то кошта око 1000 динара, онда је лако разумети разлоге који са примитивног становишта оправдавају употребу сахарина. Пратећи ту продукцију безалкохолних напитака кроз призму хемиске лабораторије стекао сам уверење да су се раније, док није постојала строга санитетска контрола, могле лепе паре да зараде. Осим ових махинација са безалкохолним напитцима било је, разуме се, и других. Тако је на пр. једнога дана једна београдска фирма пријавила да једна друга фирма, којој је она дала право препродаје под њеном етикетом, продаје фалсификовано маслиново уље (зејтин). Разумљиво је да сам одмах такву пријаву узео у хитан поступак и преко надлежних санитетских органа тражио одховарајуће узроке за хемиску анализу, желећи да што пре установим истинитост наведене пријаве. У ствари, у укусним и лепим боцама са натписом „чист маслинов зејтин" налазио се додуше зејтин, алм не маслинов већ нека мешавина обичног зејтина само лепо дотераног на око. По окончању анализе покренут је надлежним путем поступак противу такве фирме. Сличан случај фал-

сификација нашао сам и у кутијама сардине, које су смело носиле натпис на етикети „сардине у чистом маслиновом уљу". Анализирајући те сардике нашао сам сличну врсту махинација као и код зејтина, наиме и у сардинама се налазило р.фтино уљг а не маслиновз, као што је то писало на етикети. И ту је, разумљив?т, било зараде за продавца када се узме да је обичан зејтин много јефтинији од чистог маслиновог. Ове врсте сардина биле су једно време просто преплавиле нашу пијацу. Ако се узме, на пр., да један килограм чистог маслиновог уља кошта од прилике око 20 динара, а обичан зејтин за јело много мање, онда се да лако израчунати зарада на хиљаде и хиљаде кутија сардина које се уз „добро пиће" код нас поједу преко целе године. једно време су се на београдским пијацама појавиле јефтине чоколаде. Прегледом у хемиској лабораторији је установљено да су чоколаде, осим уобичајеним Састојака, садржавале један знатан део брашна, који се, иако нешкодљив, ипак није толерирао, јер закон и ову врсту махинације забрањује. Оваквим манипулацијама са животним намирницама свакако је најопаснији противник конкуренција, јер трговци врло често пријављују своје „нелојалне колеге" да би заштитили себе и уједно да би се могла одржати цена на пијаци. Тако сам опет једнога дана био у кајвећем послу кад ме је један од трговаца обавестио да се у једној радњи у центру града налазе два велика сандука од по 50 кгр. фалсификованог чаја, који је вешто справљан у једној од београдских „алхемиских радионица". Одмах по достави отишао сам са реонским лекаром и контролором по највећо1 киши и прегледом радње врло брзо пронашао оба сандука чаја. Оба сандука чаја носили су смело натпис „прима Теа-чај Бомбај Виа Триесте", што би свакако требало да значи да је чај стигао чак из 'Бомбаја у Београд. На унакрсна питања, постављена сопственику, признао је исти да је чај справљен у једној радионици на Чукарици. Прегледом у хемиској лабораторији установљено је да је чај био једна мешавина од излуженог и добро сушеног резанца од шећерне репе са додатком око 30% правог чаја. По завршеној истрази и законским формалностима, оба сандука „прима Теа-Бомбај ,,Виа Чукарица" конфискована су, а рродавац је предложен за строгу казну. И после тога су се по некад сретале сличке мешавине чаја са. разним лишћем, али су сви ти фалсификати сваким даном све ређи и ређи, јер и сама публика избегава робу која има сумњиви изглед. О овим случајевима је својевремено дневна штампа доста писала и скретала пажњу потрошачима на извесне чињенице давши им донекле упуства за распознавање фалсификата као и потстрек достављачима да овакве ствари одмах пријаве Отсеку јавне хигијене. Ово је, разуме се, и-