Општинске новине

Силуега Београда

375

кроз које се улазило у град. Изван градских бедема, (палисада), на терену Теразија, Старога Двора, Народне Скупштине, простирале су се голе ледине и баре, куда се ишло у лов на дивљач. С прелазом Београда у српске руке, он мења своју друштвену и духовну физиономију, тежећи да постане модеран, европски град. Већ 1830 талентовани Јован Ст. Поповић пише своју успелу комедију „Београд некад и сад", у којој, из разлике схватања и живота тадашњих и ранијих генерација, извлачи много комичних ефеката. Уосталом, кад је реч о новом Београду, то би могла бити повремена тема разних студија, расправа, мемоара, драма и комедија. Као што су осећали многи, а међу њима^ и други наш велики комедиограф, Нушић, који је, сто година после Стерије, писао свој „Београд сад и некад". Јер, још пре непуних сто година кнез Милош је морао употребављати изузетна сретства да се београдски колари и ковачи иселе у данашњу Дечанску Улицу, где се сада, за квадратни метар земљишта, тражи 10.000. Или да грађани своја бесплатно добијена имања у данашњој лепој улици Краљице Наталије просто ограде. Зна се да је општински одбор |у том патриархалном Београду расправљао питање да ли је потребно да се варош ноћу осветљава; јер, по тадашњим схватањима, „поштен свет ноћу спава", а тражити да се улице осветљавају за сумњива лица која ноћу тумарају, за бекрије и њима сличне, изгледало је тим добрим људима неразумљиво. Ако је баш реч о одласку на какво јавно посело, забаву, бал, лако је понети фењер и видети пут. Пре седамдесет година Београђани су се чудили зашто се Народно Позориште подиже пет стотина метара одавде, „на крају вароши", а пре педесет зашто је место за ново гробље изабрано тако далеко, кад је старо било око цркве Св. Марка, ту, у близини новог Парламента. Они су, на неки начин, желели да буду близу својих живих и својих мртвих, знајући да су то две компоненте здраве и правилне оријентације у свету и животу. 1884 године пуштен је из Београда први железнички воз у унутрашњост Србије и, с друге стране, преко савског моста, у Европу. Још пред крај прошлога века биле су у данас најлепшим партијама града војничке касарне, а у позоришту на Врачару мањеж за војничку обуку у јахању. Људи од педесет година памте кад у Београду није било ни трамваја, ни електричног осветљења, ни водовода, ни модерне калдрме. Изгледало би да је његов урбанистички, социјални, културни напредак био доста спор. У ствари, кад се сетимо да су почетком прошлог века у Коларчевој улици људи набијани на коље, на Стамбол капији код Кнежевог Споменика вешани о ченгеле, а да је ниже хотела „Палас" отсечена глава Хаџи Рувиму, онда је Београд, сто година доцније, еа

својих 100.000 становника, својим сеновитим улицама засађеним липама, кестеновима, јабланима, са својом напредном тјјговином, својим елегантним светом, својим чистим кућама, лепшим изнутра него споља, својим баштама и својим духовним животом, показивао стваран, видан и неоспоран напредак. И још нешто. Тај напредак је био значајнији, већи но што је изгледало. Историјска „јабука раздора" између појединих народа, разних националних аспирација, завојевачких тежња, економских експанзија, наш град је задржао свој међународни значај, наравно. Постоје међутим градови који, поред те интернационалне важности, или и без ње, имају и једну другу, националну, на изглед, ужу, али у ствари вишу, духовну, на супрот оној коју бисмо назвали материјалном, и који су у политичком, културном, социјалном и васпитном погледу играли тако пресудну улогу, да су постепено и у неку руку — како смо једном рекли — постали нераздељиви од судбине читавога народа. Грчка се готово не може ни замислити без Атине, ни Италија без Рима, ни Француска без Париза. Они су у својим народима освојили један морални престиж који им се не може одузети и који, разуме се, не треба схватити буквално и уско. Тај морални престиж не долази од пуританских „нарави", идиличности живота, социјалне хармоније, отсуства преступа, злочина и трагедија. Свих социјалних недуга и мана има у тим градовима више но на другим местима. Али, по укупној разноврсности и снази живота, са свима његовим пороцима и врлинама, недостацима и лепотама, са његовим перспективама прошлости и актуелним пулзирањем, они су репрезентанти духовнога стања и психе читавога народа, било целокупног живота — каткада здравије, неки пут болесније, то је све једно. Као такви, ти градови улазе у литературу и уметност, постају извор мотива за романсиере, драматичаре, комедиографе, хумористе, сатиричаре, сликаре и карикатуристе, дају инспирације песницима, бивају предмет пажње и љубави уметника, а преко њих освајају срца целога народа и будућих покољења. Београд је, још пре историјских догађаја између 1914 и 18, освојио тај морални престиж у југословенским земљама. У њему су се школовали синови не само Србије већ и свих земаља и крајева наше данашше Отаџбине. У њему су се одржавале националне и културне манифестације свих Југословена. У њега су упиране очи револуционарне омладине и целога народа далеко изван граница Србије. Он је био центар националног живота, жив, слободан, примамљив — предодређена престоница целокупног народа нашег. Судбина је хтела да он и у последњем Великом Рату поднесе прве и најтеже ударе. Свршетак велике европске кон-