Општинске новине

Шумадија у проле^е

383

ске Шумадије — мајке хајдучке и колевке слободе наше. И поља шумадијска, добро заливена отапањем снегова, под благим сунцем пролећа одишу једним новим, бујним животом. На пространим ливадама таласа се већ свеже зелена трава, она приметно израста и њено зеленило је увек ишарано другим цвећем, час црвеним булкама, час белим радама. У њој се скрива читав распевани свет инсеката, који наизменично смењују своје веселе арије. У то зелено распевано царство, једног раног јутра, изненада продреће снажни косачи и немилосрдно ће размахивати својим оштрим косама. За трен ока они претворе зелену цветну ливаду у суморно покошено поље, натеравши у панично бегство све оне њене мале доскора безбрижне становнике. Али ускоро, тек што се сакупи сасушено сено, а ливада наново зазелени бујном травом, и из ње се опет разлегне песма оних каприциозних и непобедивих весељака. Нзиве шумадијске су као извори неисцрпне у давању плодова. Зрно пшенично с јесени у земљу бачено, у њеној утроби, као дете у матери, започне живот, храњено њеним соковима и загревано њеном топлотом. Пролеће скике са њега снежне сокове и омогући му несметано растење. И тако од оног зрневља, баченог руком сејача, у пролеће постане жито зелено, чије нежне стабљике јачају, уобличавају се, да ускоро из њих избије и класје пуно плодова, које земља шумадијска стоструко узврћа за оно што је у себе примила. Кукурузи су у почетку бојажљиви и рекло би се да страхују и од пролетњег ветра, који се игра њиховим лаким и прозирним лишћем, једва уздигнутим изнад земље. Али се они нагло гранају и снаже, зеленило њиховога лишћа постаје све изразитије и наједном, нарочито после киша, претварају се у праву шуму, која се опире и пркоси и најјачем ветру. Шумадија је и земља воћњака. Њиховим плодовима шумадијски сељак се заслађује у дугој и опорој зими. Тек што гране пролеће а ови воћњаци својим белим цветањем најаве нове бербе плодова. Тада изгледају као прави вртови, из којих се надалеко шире и развијају опори мириси. Та цветна белина воћњака је краткотрајна, разнесе је, као пахуље снежне, први налет пролетњег ветра и открије под њом зачете плодове, који за даље развијање, уместо оне ишчезле белине, налазе заштиту у зеленилу грана. Неки од тих плодова сазру још на пролетњем сунцу. Како је око пријатно изненађено кад немиран ветар, покрећући лишће, открије њихово зрело руменило. У китама начичкани по гранама ти зрели плодови су крај једног стваралачког дела, које се у целом свом току, у целом свом стварању увек одликовало лепотом: То

дело било је започето у нежном цветању; настављено у бујном листању и најзад окончано у руменом сазревању. Цело пространство Шумадије само је оквир у коме њен човек — шумадијски сељак развија своју неуморну и неисцрпну активност. Свуда: у шуми, у пољу, на њиви и реци, на целом пространом тлу Шумадије опажа се траг његовог рада, печат његових снажних руку што незнају за одмор. Он је у сталном додиру са мајком земљом и као да из ње црпи своју животност, као да му она надахњује ону непресушну виталност којом одише цео његов живот од раног детињства до позне старости. Шумадијски сељак још као нејако дете види рад својих старијих, постепено им се примиче и једног дана нађе се у раду сврстан са њима. На тај начин се овде воши смена старијих и млађих, на раду, без предаха и зато фаланга шумадијских работника, као нека река, не зна за застој и остаје вечно млада и живахна. Смењују се генерације, старији измичу пред млађима и задовољни уступају им своја места, преносећи на њих, као свети аманет, безграничну љубав према земљи. Као што столетни храст шуме шумадијске, погођен громом или оборен олујом, не оставља празно место за собом, него читава група његових потомака, удружујући своја млада стабла и зеленило, одмах му попуне место, тако и шумадијски сељак, одлазећи на вечни починак, увек бива замењен у млађима чије удружене мишице накнаде изгубљено искуство старијега. Као што у животу њене шуме имамо вечно зеленило, које стара дрвета предају младима и пре него што положе на земљу своја дотрајала стабла, тако и у животу Шумадије — од Вождових и Милошевих устаника, преко оних њених првих неустрашивих бораца за слободу и независност српску, преко свих оних хероја које је она дала у доцнијим ослободилачким ратовима, до њених данашњих становника — смењивали се људи, низале се генерације али њен човек остао је увек исти — трудољубив и родољубив. Познати Шумадију значи заволети је, видети њену питому лепоту значи одушевити се њом и зажалити на растанку са њом. Оно што се буди у осетљивости сваког путника, кад пуна срца и очију оставља живописни шумадијски пејзаж, песнички је изразио још пре сто година генијални Ламартин у ових неколико редова: „Путник не може без жаљења и благослова да напусти те неизмерне девичанске шуме, те планине, долине и реке које као да извиру из руку творчевих и везују снажну младост земље са младошћу једног народа." Љубомир Ж. Јевтић