Општинске новине

Три виђења Свете Петке

385

лотрба чочекиња, као ченгија изводила игре, тресући трбухом, грудима или вратом, врискала свом силином ону чапкун-песму: ,,Аман јанди' или „Ил ме љуби или крши ил остав_и"... То у хану, а на лађама, на задњем крају удешен беше један кутак украшен према богатству власника, застрвен ћилимима, сиџадетима, пун јастука, мусандера и сећија. Од акшама ту се певало, свирало, играло; шаркија се није испуштала. Подвијених ногу у седећем ставу, зорли бег је лумповао, са малим стручком рузмарина за десним ухом згк^ћ:нт-:м. Из чокања пијуцкао је у дугим размадима по гутљај љуте, а да би више жеђи имао, умакао би мокар прст у сланик поред себе и лизнуо га. Што је дуже лизао со, у толико је више пио, и од силног дерта, беса догађало би се, да би онако у заносу скочио, и у сред пуне-пунцате тепсије слатке баклаве, преливене медом, за госте припремљене, сео! Уз сами хан, крај обале дизала се прастара џамија од тврдог камена гранита, са вратницама и капцима на прозорима од кована гвожђа. Зидана је још у време првих турских најезда на наше крајезе, и била са високим и тешким минаретом, са кога је музејин свакога дана призивао свога пророка, <са оно вечито ,,Алах екбер", а доле у џамији, имам клањао и свецу се молио, док су остали Мухамеданци пред њим понављали свете речи свога имама: ,,Лаилахе-иллаллах-хак-Мухамедрес-улуллах.'" У то време у варош беху поред ове на Лиману још виђеније и веће џамије, тако: Шарена џамија на месту бивше кафане „Пролеће" (преко пута парка и зграде Џокеј-клуба); Барјак-џамија, на чије минаре се свакога петка истицао зелени барјак свеца Мухамеда (она једина и данас још постоји и служи правовернима); Синџирли-џамија у Душановој улици, на месту где је данас парно купатило, имала је око свога минарета многе окачене синџире, о којима су висила повећа кандила, горећи по целу ноћ; а била је и једна овећа испод самог данашњег позоришта. Била је још једна врло велика која се налазила изван вароши и њених одбранбених шанчева и капија. То је позната Батал-џамија, која је служила правовернима само до првог ослобођења Београда од стране Карађорђа 1806 године, јер док су Срби опсађивали варош, они су јако оштетили ту џамију. Тако, били су порушили минаре и неке спољне зидове, али средњи свод нису могли никако срушити, јер је била веома солидно зидана. Од тога доба Турци, и ако су се вратили у Београд, нису је хтели више обнављати и тако је остала до седамдесетих година прошлога века „батаљена" и запуштена, да су је сами Турци најзад назвали „Батал-џамија". Сада је на њеном месту Народна Скупштина. Од џамије на Лиману, о којој ће бити доста речи у овој приповести, па до баре Вене-

ције, пружао се низ старих и влажних, већих и мањих турских кућерака, у којима је становала босанска и херцеговачка сиротиња, која је служила око истовара беговских лађа, ђемија. Било је ту пуно сокачића, тесних, уских, без калдрме, са пуно џомби, зараслих у коров и трње. Са сокака видели су се само празни, голи зидови са капијом или капиџиком:, а прозори, без стакла, излепљени већином пенџерли-хартијом беху авлији окренути. Беше ту и по нека боља кућа, у којој су становале имућније породице, исто тако досељене из босанских даљњих места. То су биле бондрук-зграде; на горњем кату били су мали пенџери са мушебаком (решетком), да се не би која када са сокака угледала. Ту живот була био је много скучен, више него робски, јер везе са спољним светом није било. Готово никад нико од жена из кућа није излазио, а мушкарац гост још мање у њих улазио. По набавке у чаршију ишле су обично старе жене из других махала. Млађи женски свет прелазио је из куће у кућу само на задња баштенска врата, и тако прелазио до суседа, Баште су им биле пуне цвећа, воћа и зелене, свеже траве. То је за њих био саз живот: муж, кућа и то мало скучене природе. А и сами људи водили су рачуна о томе да не виде туђе жене. Свака муслиманска кућа имала је свој омањи амамџик, и када домаћин дође кући да изврши прање верског авдеса, и види пред вратима амамџика или одаје своје жене туђе женске нанулеили папуче, он се одмах враћао своме, мушком оделењу зато што је видео да су ту туђе жене. На тим кућама бољих Турака капије су биле изнутра увек дрветом замандаљене и увек затворене. На спољној страни са улице био је гвозден звекир разног, често и фантастичног облика, којим је морало да се чукне, па да му се отзори прозорче. Мало даље од савске обале, беше једна повећа текија са повише камених турбета (надгробних споменика), чији турбан-сарук зелено обојен беше. Пред мошејом био је повећи шедрван, увек пун воде, потребан за узимање дневног авдеса. Од ђумрука па поред Лимана, до М ! але пијаце, (Београдска Задруга) пружао се дуги џомбасти кривудави сокак, звани „Савска Чаршија' : дућан до дућана, и по која кућа на бајј, а доле магазе, слабе грађе, без стаклених врата и прозора, него са капцима увек оцво!реним — ћепенцима. И лети и зими г.рејало се крај мангала, поред газде момци, а и саме муштерије. За углед робу изношаху на клупе пред дућан, а на врата и прозоре вешаху што се више могло. У овој чаршији продавао се груби еспап, као гвожђарија, лончарија, стакларија, дрвенарија и ужарија. Такве радње беху до Лимана; а одатле, до Мале Пијаце, беху радње за сељаке и њихове домаће потребе. Ту се продавао катран, суво воће, со, дрво, коже, сирове и сухе, сува храна за