Општинске новине

Вајар Борђе Јовановић

469

природи, а у уметности само код великих мајстора длета. Ђорђе Јовановић ]е рођзн 22 јануара 1861 год. у Новом Саду. Отац му, био је учитељ, који је, кад је малом Ђоки било три године, отишао у Пожаревац и ту остао до своје смрти 1905 год. Тако је Ђорђе Јовановић, иако родом Новосађанин, одгојем постао Пожаревљанин. Ту у Пожаревцу, он је свршио основну и прва четири разреда средње школе. По том прелази у Београд, где и матурира 1882 год. Иако је већ у то доба имао јаких наклоности према уметности, он се ипак, немајући сретства за уметничке студије на страни, уписује на технички факултет, где остаје четири семестра. По том, 1884 год. добија државну стипендију за вајарске студије у иноземству и одлази у Беч, по том у Минхен, да их заврши у Паризу. Још при крају студија у Паризу, он шаље на Светску изложбу 1889 свог „Гуслара", што му доноси бронзану медаљу и пријем' у „Салон". Након тако успешно завршених студија он се враћа у Београд за наставника средњих школа. 1905 год. с Марком Муратом и с Ристом Вукановићем оснива у Београду „Уметничко-занатску школу на челу које је као управитељ био све до 1921 год., уз прекид за време рата, кад се налазио у Француској. 1921 год. је прешао у Министарство грађевина у својству инспектора и надгледао радове при грађењу нове Народне скупштине. 1926 год. је пензионисан. Од тада живи у Београду и, колико му године допуштају, ради. Поред многобројних осталих признања, 16-11-1920 Српска краљевска академија у Београду, изабрала га је за свог правог члана, а 1933 год. издала је репрезентативну збирку репродукција његових најважнијих радова с предговором његовогдруга, сликара-академика Уроша Предића. То су ето у најгрубљим потезима биографски подаци о вајару-ака.демику Ђорђу Јовановићу — до данас несумњиво најзначајнијем српском вајару, и једној од најинтересантнијих фигура старог културног Београда; оног Београда који већ увелико изумире и који нестаје попут оних малих турских кућица око колодвора и на Варош-капији. * Кућа академика Ђорђа Јовановића налалази се у Скерлићевој улици бр. 7. То је једнокатна вила, сва обрасла у зеленило; око ње руже и разно цвеће, а на фасади две декоративне фигуре које претстављају Сликарство и Вајарство — дела Ђорђа Јовановића. Ту се налази, дакако, и његов атеље, у којем он проводи своје последње дане у уметничком раду. То је простран, светао и красан атеље у којем је постигнуто идеално осветљење: цела једна страна, и то северна, израђена је у стаклу. На многобројним сталцима, окачена и прислоњена на зид, ту се

налазе многобројна Јовановићева дела, макете и студије, Поред многобројних макета и студија за велика и позната дела, ту се налазе и разна оригинална дела, позната по репродукцијама, као и многобројна јавности мање више позната и непозната дела. То су највећим делом плакете разних српских заслужних људи: Јована Цвијића, Слободана Јовановића, Јанка Веселиновића, Јована Суботића, Љубе Ненадовића, Доситеја, Уроша Предића, Пере Поповића, Пашића, Стевана Христића, Војводе Путника, и других. Између свих тих ра-

Црногорац на стражи — дело које се налази у париском Општинском музеју

дова који су тако присно и тесно везани уз цео његов живот, живи ,,чика Ђока" и — ради. Унаточ тога што ускоро навршава 79 година, он свако преподне проведе најмање два часа: у раду у свом атељеу. Кад сам га посетио пре кратког времена (почетком јула о. г.), он је имао већ завршену бисту Гаврила Принципа за „Принципов дом" у Грахову, Принциповом родном месту, радио је плакету Павла Поповића и започињао један рад који није желео да ми показује: — У послу је. Видећемо шта ће из њега да буде. Јовановићев Гаврило Принцип претставља једног младог и полетног идеалисту, једну ин-