Општинске новине

474

Београдске општ инске новине

За многа осећаша нисам дотле знао, тада сам их тек упознао. Прави, онај велики, болни, оштри 'као јатаган, страх, страх који кочи удове и леди крв у жилама, од кога стаје дах у грудима, захвати ме! Затим, очајна жеља за слободом зграби ме као вихор и понесе кроз моју свест: само не у ропство, не непријатељу у руке, и то не из бојазни за живот, већ из навикнуте, насушне потребе за оно парче слободног кретања, слободне воље. Данас мени више није јасно шта сам ја тога тренутка, подразумевао под појмом слободе; био сам млад, понављам. Али и слика свакодневна, већ банална, оних бескрајних редова бедних и изгладнелих заробљеника, које сам у то време тако често гледао око себе, избезуми ме на помисао да и ја имам исто тако бити вучен, теран по лагерима непријатељским, као заробљеник, између жица и бајонета, о којима је жалосна прича већ почела да се шири. Па и не толико то физичко понижење, колико сама помисао да будем заробљен, доводила ме је до ужаса, готово до лудила! А можда је ту било и нечега даљег, атавистичког, потсвесног, нечега чисто у крви, крви предака, оних из Устанка, од пре Устанка, од оних са јатаганима, са оним крупним и црним брцима, који су имали нечега од лика Илије Бирчанина или Хајдук-Вељка. То су они динарски дивови који су остављали у варошима и чаршијама своје чардаке и магазе, у селима својим знојем раскрчене њиве и ливаде, и бежали у гору и стење, да живе са орловима и облацима, само да би били слободни. Носимо ми то у нама, ма шта рекли о томе, ма се и потсмевали томе јавно, али у себи, пред самима собом увек би имали јасан њихов лик и осећали снажно њихов морал, и кад год би га прекршили у савременом, данашњем животу, ми би се увек као некако саплели о њега, морали га обићи, прескакати; дакле, он је, значи, био у нама још увек, и данас је јак, и вероватно и у нашим потомцима ће бити, вечно бити, јер га носимо дубоко у крви, у нашим душама, у нама. И један добар део те друге природе наше, тога што ничега нема заједничког са нама из данашњице, а можда је често данас и у опреци са нама, било је ово осећање слободе, боље рећи она огромна, праисконска, пустињска жеђ за слободом, која се код мене баш тога тренутка тако јако испољавала, гушила у мени све остало, наметала као главно, једино, животодавно, битно! И тада ми је као нешто пукло пред очима, створило се јасно: шта је то слобода, а шта ропство непријатељу; и то се збило тако, у једноме тренутку, у стотом делу тренутка, на оној тераси, у још мутно праскозорје, гледајући недалеко пред собом непријатеља, који мислећи да нема никог у близини, слободно, не кријући се, расклапа свој митраљез.

Али и у мојој потсвести још свеже сећање на онај сан, на оне приче о мојим претцима, на ону упорну вољу жене, моје прабабе, Тодоре Бранковић, далеко тамо у пашином двору у Једрену, да се спасе ропства и врати својој деци и дому, и још јачу потребу старца, чича Николе Јосифовића, мога деде, да избегне један неизгладиви грех који би за свагда окаљао калдрму града на којој ће живети његови потомци, учврстише ме у мојој помисли да се слобода има сачувати по сваку цену, и по цену живота, па покушати чак и кад је непријатељ већ око мене. И тада у последњем тренутку, пре но што ћу се бацити у шуму да се бегством спасем, сину ми помисао да виђења оне свете жене мојим претцима, и малочас мени, нису у ствари ни била ништа друго, до крик крви у човеку за слободом тела и душе: бежи, чувај се, свеједно чега, робовања физичког у пашином двору или у прљавим лагерима, или робовања душе ужасном греху који је из нехата био остављен да се изврши, а могао да се спречи. — То су била та виђења и — ништа друго! помислио сам тога тренутка. Али одмах затим, убрзо, осетио сам у себи један нови преокрет. Трчећи кроз шуму и најгушћи честар, дерући своје одело, крвавећи руке и образе кроз изукрштано шибље младе храстовине и купина, ја се сетих једног светог места у београдској старој тврђави, оне капелице недалеко од цркве ,,Ружице", посвећене баш светој Петки, овој истој, која ме је пробудила иза сна. Београдска тврђава имала је нарочити значај у мојој свести, у свести предратног београдског дечака, чије су детињасто и прва младост проведени на њеним бедемима. Готово сваки кутак њених капија, зидова, караула и опкопа био ми је познат и присан, и у мојој души лагано се стварао нарочити утисак и једна готово материјализована слика прошлости и предака који су гинули баш на тим местима, освајајући их као хероји Устанка, или издисали као робље на кољу и под џелатским мачевима. Готово сваки кутак те старе и оронуле тврђаве био је саставни део моје прве младости. Па и са самог прага мога родног дома, на Косанчићевом венцу, тај вечни и увек исти завршни пејзаж, са само мењаним бојама неба према добу дана, пратио ме је кроз цело моје детињство. Дивни, горди и оштри профил бедема тврђаве, оних бедема који се нагло један за другим стропоштавају са Калимегданске висине, баш право у увир Саве у Дунав, зарезао се дубоко у моју душу. Оно неколико завршних караула на ивицама бедема били су најоштрији потези на увек јасном небу, било под јаким балканским сунцем, било на топлој месечини, или под суровим налетом ледене панонске кошаве. Па како да се тада не сетим два најизразитија, најсугестивнија и најтајанственија ме-