Општинске новине
1
Прилози за историју Београда
Београдско позориште у почетку свога рада
Јован Ђорђсвнћ о Ђорђу Малстићу
Ако би данас неког упитали, — па чак и интелектуалца, изузев књижевника и професора, — ко је био Јован Ђорђевић, тешко да бисмо на ово питање добили одговора. А Јован Ђорђевић је, међутим, био национални, културни, књижевни и позоришни радник раг ехсеПепсе, и свуда је на овим пољима оставио за собом видна трага. — Јован Ђорђевић се родио 13 новембра 1826 год. у Сенти. После свршене гимназије студирао је у Пешти философију, а 1845 уписао се на медицински факултет. За време овог пештанског ђаковања, водио }е дневник од 1845—1847 (рукопис у Градској библиотеци), у ком је изнео и неке биографске податке о себи, али даље од дечаштва није отишао. На једном месту у тој својој започетој аутобиографији каже, да је још као дете радо играо позориште, да је био не само актер, него и директор па чак и писац њиховог дечјег позоришта. — После прекинутих студија, био је неко време професор гимназије, секретар Матице српске, уредник новосадског „Српског дневника", да се затим сав посвети позоришту. Сво'им занимљивим чланцима о позоришту, доприноси оснивању сталног српског позоришта у Новом Саду 1861 год. Ђорђевић одлази с њим на турнеје, а 1867 год. доводи и у Београд на гостовање своју позоришну дружину, кој.а је, како наводи у меморандуму, београдску публику и покојног кнеза у великој мери задовољила. Кнез Михајло је био толико задовољан да је на самој претстави 5-Х11867 год. обећао Ђорђевићу да ће о свом трошку сазидати зграду за позориште. Кад је зграда сазидана и Народно позориште отпочело рад, Ђорђевић је био први управитељ, односно вршилац дужности управитеља, док није јануара 1871 за управитеља дошао Ђорђе Малетић, о коме ће бити мнош речи у овом меморандуму. Тада Ђорђевић остаје као драматург позоришта, и у том звању, исте године, децембра 1871, пише овај свој меморандум. Кад је 1873 год. позориште привремено затворено, Ђорђевић је постављен за наставника гимназије, затим учитељске школе и најзад Велике школе, а кратко време био је и министар просвете. Поред тога што је био позоришни, културни и национални радник, из његовог дневника види се да је и као студент у Пешти учествовао у оснивању неких националних удружења, а његов доцнији рад у Војводини сав је у националном духу, — Ђорђевић је био и песник. Лепе речи српске химне, пуне побожне молитве, његове су. Искрена је, тужна и пуна осећања песма посвећена „љубез-
Ђорђе Малетић Народно позориште у почетку његовог рада, — његове тегобе и невоље, лутање управе у налажењу правог пута у вођењу ове институције, — описује нам стручно и опширно у свом меморандуму, — који је доцније предао Министарству просвете, — један од неимара не само Београдског народног позоришта, веђ српског позоришта уопште, Јован Ђорђевић. Рукопис овог меморандума набавила је Градска библиотека недавно за своје рукописно одељење од г. Мил. Павловића, проф. у пензији, заједно са рукописним делима најзначајнијих наших писаца из друге половине XIX и почетка XX века: Стевана Сремца, Јанка Веселиновића, Радоја Домановића, Боре Станковића, Војислава и Драгутина Илића, Тресић-Павичића, Ристе Одавића, Скерлића, Нушића и др. Пре него што пређемо на сам меморандум задржаћемо се мало и на његовом писцу.
За релативно кратко време, — 40 година након Хатишерифа, а непуне 3 године иза предаје кључева старог Београдског града кнез Михатлу, — Београд је, — после неколико дилетантских и путујућих позоришних трупа из Новог Сада и Загреба, — добио не само сталну позоришну трупу, већ и нову позоришну зграду, која је ЗО-Х-1869 г. отворена свечаном позоришном претставом посвећеном Кнез Михајлу.