Општинске новине

584

Београдске општинске новине

ционог плана. Општина као самоуправа је поднела тужбу против миниетровог решеша тражећи његов поништај са оних истих разлога које је као управна власт навела за одбијање грађевинске дозволе. Државни савет налази: Према § 47 ст. 1 Грађевинског закона — све земљиште у ужем грађевинском реону, ако је по регулационом плану предвиђено за зидан>е и ако одговара општим условима прописаним овим законоаг, уредбом о извођењу регулационог плана или грађевинским пр&вилником, може се употребити за градилиште; у ширем реону, и ако иначе задовољава опште уелове, може постати градилиштем тек онда када га општина за тако прогласи. Да би општина као грађевинска власт, решавајући по тражешу грађевинске дозволе, могла да се позове на цитирани § 47 и по њему да не допусти да се извеено земљиште у ширем грађевинском реону прогласи за градилиште, треба да је претходно, сходно §§ 3—12 Грађевинског закона, донела уређајне основе, од којих регулациони план има да утврди грађевинсхи реон са границама ужег и ширег реона (§ 4 тач. 1) или да је овај постојећи стари регулациони план у законском року саобразила прописима новог замојна (§ 7). То међутим још није учи 1>ено, као што је утврдио Министар грађевина у свом решењу, те, према томе, не може бити ни позивања на пропис § 47; јер за његову примену је претпоставка постојање новог регулационог плана или у законеком року саображеног старог реона. Зато је Министар грађевина празилно поступио кад је у овом решењу констатовао да општинска одлука о одбијању грађевинске дозволе није имала основа у § 47. На основу § 118 Грађевинског закона, који овлашћује општину да може забранити нова грађења приликом израде новог или измене постојећег регулационог плана, градско веће Општине београдске је донело одлуку, објављену у општ. служб. листу од 18 јула 1935 год., о забрани зидања на територији ван општинског грађевинског реона, где се по тврђењу општине налази и односно земљиште заинтересоване, али је та забрана предвиђена еамо у случајевима „за које се нађе да би отежавали правилно и целисходно извођење регулационог плана", како је изрично наглашено у самој одлуци Градског већа. Међутим, Поглаварство је у спорном случају, позивајући се на напред наведену одлуку свог градског већа о забрани зидања, одбило грађевинску дозволу само зато што се спорно градилиште налази на подручју забрањеног зидања, и ке утврдивши да би извођење пројектоване грађевине отежало правилно и целисходно извођење регулационог плана, а без тога, она одлука градског већа, и под претпоставком да се градилиште налази у подручју забране зидања, није могло да пружи основ за одбијање грађевинске дозволе, јер оном одлуком градског већа није забрањено свако зидање у оном подручју, него само такво зидање које отежава правилно и целиеходно извођење регулационог плана, што за спорно, зидање није утврђено. Код таквог стања ствари, министрово решење о поништају општинске одлуке, којом је тужиљи без за-

конског основа ускраћена грађевинска дозвола, правилно је и на закону основано а тужба општине је неумесна и као таква одбаченг 1 ." На земљишту које је регулационим планом предвиђено за јавне потребе допуштено је поетављање привремених грађевина. У овом смислу је пресуда Државног савета бр. 4435 од 8 јуна 1939 год., којом је пресуђен овај случај: „Тужилац је тражио грађевинску дозволу за подизање зграде на своме имању на углу Коларске и Пожешке улице. Градско поглаварство у Београду својом одлуком Г. О. Бр. 3871/38 одбило је тужиочевр тражење са разлога што се односно имање, према идејној скици регулације, највећим делом експроприше за проширење Коларске улице. Министар грађезина својим оспореним решењем потврдио је општинску одлуку и жалбу именованог одбацио са разлога што за крај у коме се налази односно имање постоји израђена и одобрена регулација и да ее према њој односно имање тужиочево већим делом експроприше за потребе Коларске улице. Државни сазет налази: Поглаварство као управна власт првог степена назела је као разлог за одбијање грађевинске дозволе да се по идејној скици регулације односно земљиште већим делом експроприше за јазне потребе, а такав разлог нема оенова у закону, јер Грађевински закон не познаје идејну скицу регулације као счетњу да се једно земљиште употреби у грађевинск есврхе, него то дејетво признаје (§ 116 ст. 1) само регулационом плану као перфектном уређајном основу (§§ 3—13 Грађевинеког закона), па и у том случају, тј. кад је таквим регулационим планом једно земљиште одређено за јавне потребе дозвољено је (§ 116 ст. 2) постављење на њему привремених грађевина под одређеним условом. Ни Министар грађевина, решавајући по жалби као виша грађевинска власт, није претходно расправио пипитање постојања односно перфектног уређајног сснова, јер би по закону само у таквом случају могло бити позивања на исти, а ако би се утврдило да такав уређајни основ и постоји, онда би требало расправити питање дозволе за привремену грађевину по § 116 ст.- 2 Грађевинског закона, јер тужилац наводи да је био постављен захтев и у том смислу. Уместо тога Министар грађевина је потврдио општинску одлуку истичући да за односни крај постоји израђена и одобрена регулација, без ближег опредељења, да ли се ту ради о регулационом плану или перфектном уређајном основу, који случај једино закон узима у обзир, па и тада допушта могућност привременог грађења. Зато је министрово решеше поништено у смислу чл. 26 Закона о Државном савету и управним судовима, да би управна власт, доносећи ново решење поступило по примедбама ове прееуде." Саопштио, Љубомир Ж. Јевтић, секретар Држ. савета.