Општинске новине

4*

Како се изграђивао Београд

613

образован је одбор београдских госпођа да приреди бал са лутријом, чији би приходи ишли за грађеше болнице. (Балови су у то доба били редован извор прихода за хумане, па чак и за извесне редовне расходе Београдске општине.) Прилоге за лутрију дали су не само сви угледнији Београђани, него и многи грађани из унутрашњости Србије, па чак су многи прилози стигли и из иностранства. Најбогатије и најразноврсније прилоге дали су, наравно, кнез Михаило и кнегиња Јулија, па затим Али-Риза пашиница (жена београдског мухафиза), београдски конзули итд. Београдске госпође и госпођице су радиле лично фине ручне радове, у злату и свили, као поклоне за ову лутрију. Бал је одржан 11 фебруара 1865 у дворани „Српске круне" (данас главна зграда Београдске општине.) „Све што је било виђено, уважено и |познато, стекло се на тај бал". Приход од лозова и улазница је био 1.667 дуката 30 гроша и 30 пара. Трошкове око бала (189 дуката) подмирила је кнегиња Јулија. Исте године је завршена болница, свечано отворена и предата Београдској општини. Неколико година доцније, одлуком Народне скупштине, проглашена је ова болница за Општу државну болницу и њено издржавање је пренесено на државни буџет. Почетком шесдесетих година прошлог века подигнута је зграда „Мањежа", у садашњој улици Краља Милана, као војна школа јахања. На томе се месту раније налазила барутана, а цела околина је била потпуно пуста још у доба кад је подиза« „Мањеж".

Народно позориште на Врачару („Мањеж")

После светског рата та је зграда неколико пута преправљана, тако да више и не личи на стари „Мањеж". Најпре је ту било врачарско Народно позориште, за лакше комаде. После избора од 1931 год. зграда је преправљена за Народну скупштину, која је овде заседала до 1936, када се преселила у своју палату на „Батал-џамији". Зграда „Мањежа" је поново преправљена за позориште, које је добило званични назив: Народно позориште на Врачару. Оно се и данас налази овде.

За време кнеза Михаила установљено је Министарство грађевина, 1863, место дотадашње Главне управе грађевина при Министарству унутрашњих дела. Зграда НародноГ позоришта, на садашњем тргу Кнежев споменик, завршена је тек 1869. Али су припреме за њено зидање извршене за време владе кнеза Александра и друге владе кнеза Михаила. Још за живота кнеза Михаила направљен је уговор за њено зидање са предузимачем Штајнлехнером. Ова зграда тесно је везана за име кнеза Михаила. Заго њено подизање спада најприродније у овај први грађевински период. Четрдесетих година извршено је исушивање ЗеленоГ Венца. Прокопан је канал и вода одведена у Бару Венецију, Наравно да је то исушивање извршено на примитиван начин и терен није потпуно исушен, нарочито нису подземне жице воде сигурно ухваћене и спроведене каналом. Кад је сазрела идеја о зидању нове велике зГраде НародноГ позоришта, одлучено је да се зида баш на Зеленом Венцу, на месту где је донедавна била дубока бара, преко које се прелазило чамцем. Иако исушено, земљиште је овде и даље било подводно. У Београду је било доста слободног земљишта, много погоднијег. Али одбор за зидање позоришне зграде није имао довољно новаца да купи погодније земљиште, а ово на Зеленом Венцу уступљено му је бесплатно. Поред тога, тај се крај налазио у близини Господске улице, где су становали најугледнији Београђани. Н. Б. Несторовић изнео је, према подацима Ђорђа Милетића, занимљиву историју овог нашег првог „Скадра на Бојани", као и подизања позоришне зграде на месту где се данас налази. 1851 године образован је одбор „љубитеља народне просвете" за зидање сталне позоришне зграде. У одбору су били и Миша Анастасијевић и познати архитекта Јан Неволе. Министар просвете одобрио је правила тога одбора 22 фебруара 1852 и обећао прилог државе од 2.000 дуката када се прикупи још толико прилога колико је потребно за зидање зграде. Одбор је за два сата прикупио у новцу и материјалу 35.178 фор. и 17 крајцара. Миша Анастасијевић је уписао прилог од 500 дуката. На челу књиге приложника налази се Кнез Александар са прилогом од 1000 дуката. Планове за израду ове зграде поднели су италијански архитекта Јосиф Касано, који се тада бавио у Београду, и београдски архитекта Јан Неволе. Неволин план предвиђао је скромнију зграду, од мешовитог материјала. Али одбор усвоји већином гласова Касанов план, који је предвиђао већу и лепшу зграду, а наравно и знатно скупљу. Касану је поверено и испитивање терена и надзор над зидањем. Израда позоришне зграде уступљена је предузимачу Штајнлехнеру млађемза 51.418,27