Општинске новине

628

Београдске општинске новине

ученика. Обнова је била спора и морало се водити рачуна о свима разлозима док ратне генерације нису изашле из гимназије. * * * Изнели смо у овом приказу историјат I Београдске гимназије, прве кораке њеног формирања, лутања са наставним програмом, превирања код њених ђака, као и начин њиховог живота и рада у оном старом Београду. Остаје нам да још кажемо неку реч о њеним професорима и директорима. Можемо слободно рећи да је професорски кадар био најбољи. Ту и тамо може се што шта примети-

врло добрим успехом на време сврши своје студије. И у Риму, и у Паризу, и у Лондону, и по другим универзитетским варошима, српски студенти нису заостајали за својим друговима из других нација. Шта више често су добијали и нарочите похвале и одликовања за успешне студије на страним универзитетима. То су били махом студенти који су издржали све борбе рата и на студије дошли пред крај рата са незалеченим ранама и клицама маларије. У борбама за ослобођење Српства и Уједињење Југословенства, они су дали одсебе све. Демонстранти из ранијих гимназијских година остали су доследни себи и показали да речи приводе у дело. Нзихови лешеви покрили

Химном светоме Сави завршена је прослава 100-годишњице Прве мушие гимназије. С лева на десно: изасланик Њ. Св, Патријарха епископ г. Симеон; генерал г. Т. Луковић, и претставник Београдске општине градски већник проф. г. Рајица Маринковић

ти начину предавања и опхођења према ђацима, али је сигурно да је професорски кадар Прве Београдске гимназије био најбољи и да је он под тешким условима успео да у душе младих гимназиста, улије, поред знања из разних наука, и појам о лепоме, о доброме и о љубави до самопрегоревања према своме народу. Ранг Прве Београдске гимназије не само да се изједначио са рангом најбољих светских средњих школа, него су њени гимназисти бриљирали и на страним универзитетима, испред студената домородаца. Када је Светски рат расуо нашу средњошколску омладину по свету, она је успела да на страним језицима са

су путеве којима је Српска армија изборила слободу и уједињење. Гинули су са одушевљењем и младалачким заносом, испуњавајући завет својих идеала, завет својих професора... Ми који смо остали живи и данас имамо пред очима светитељске ликове директора Прве Београдске — једнога Срете Стојковића, Саве Антоновића, Васе Димића, д-р Светолика Стефановића и др. У овој земљи славе се многи и многи великани, али прави великани којима се не одаје довољна пошта, то су они директори гимназија. Поред поштовања које сви њихови бивши ђаци носе у себи до гроба, тим би људима требало дати и друга видна