Општинске новине

656

Београдске општииске новинб

Командант пука га загрли: — Честитам ти, УВумовићу! Оставио си за ообом четири официра и једног наредника. Стигао си сам. Задатак си извршио. Хиљадили нам се такви пилоти! III Најпрецизнији виражи били су Лзумовићеви; на најтежи лет старешине су бзз предомишљања упућивале шега. Никад није презао ни од чега. Ако би га командант позвао и рекао му: Лзумовићу, видиш ли онај непријатељски аероплан?... Иди и обори га, ако никако друкчије удари га својим аеропланом!... Л>умовић би то без трунке устручавања извршио. Само нареднички испит није хтео никако да полаже. Другови су му већ давно били наредници, а он није хтео кшигу ни да погледа. — Какви разломци! говорио је колегама. - Разломци!... А ко те горе пита за разломке? Зар ће изнад Романије и Чврснице и стешара на Прењу да ти помогну разломци? Следеће године постао је ученик ловачке школе. А то му је била и највећа жеља. Најзад ће једном моћи бити сам у аероплану, без извиђача, на ловачкој машини, и са задатком да изводи акробације. Досада све што је изводио било је украдено, морао је да бежи за планину и у висине где га нико не види и да проба авионом све што се може. А отсад, ево, биће пилот ловац, речи које за пилота имају магично значење. — Пилот-ловац! То ти је цар-царева, јунак из бајки, нико силнији од њега. На машини, чија снага премаша пет стотина упрегнутих коња, чија брзина лета тера преко 400 километара, на висини над земљом, где ничији дах не допире, 'он једини живи створ... царује царство: грми, реже, бије, сустиже орле и облаке! — Пилот-ловац! Ето видиш, то ти је ловац, говоре један другом подофицири на земљи и загледају га обазриво. Тај прави најсмелије акробације... Ловац то чује и расте. Прави се да не зна о коме се говори, а већ мисли када ће у ваздух и шта би учинио да се о њему говори. И Лзумовић поче да лети ловачким машинама. Кад су започеле акробације шега наставници показиваху као пример ученицима. — Лети као Лзумовић, ништа ти друго не кажем!... говорили су. Тада је било наступило његово право враме, оно које је он дуго очекивао. Постао је веселији, израз лица му је говорио да је срећан; сјајне и сетне очи су му се цаклиле. Ишао је уздигнуте главе, занет, осмехнут. Кога год је друга сусретао заустављао би га, као да је имао нешто да му каже, али га је само ударао по рамену и загледао му се пријатељски у очи.

— Шта је, Лзумовићу? питали су га. — Ништа. Ето тако... лети се помало! И удаљавао се да сретне другог... «• Тад се први пут и заљубио. А и то је дошло некако необично, нагло, као и све код њега у животу... Имао је он задатак једнога дана да прави „спирале и вираже" што оштрије и што вертикалније тамо негде изнад сремских села, подаље од аеродрома. И био се успео високо у небо па почео са окреташем. Обртао је он авионом као играчком, пробао све могуће и немогуће положаје у ваздуху и занет хуком мотора као песмом и праћакањем машине удаљио се био чак до неких баровитих села по Срему. Он је гледао само небо, а на земљу је и заборавио. Јер, како се осећао силним, тако високо уздигнут, он је оно под собом све сматрао ситним... Бацао се он тако, разигран, опијен јунаштвом и јурењем по простору, пренет сав у правилност својих акробација — све док му није понестало бензина. А онда је мотор стао. Настала је наједном необична тишина, нестало шума мотора, заћутала заглушна хука и то га опоменуло да схвати шта се догодило. Тек тада се сетио да погледа око себе — било је још све тако пресветло и пресјајно — и да погледа доле где је имао да слети. Још би се толико могло превртати! помисли он и би му жао да силази. Али аероплан је клизио доле. Необично му поче годити тишина и струјање ваздуха око њега, то једрење, по простору које поче од момента када мотор стаде. Он је пловио! Око крила текло је безброј ваздушних река, струјале су оне и миловале га по лицу. Каква драж и милина! Он стиже да помисли какво уживање заноси птице кад се са висина предаду једрењу... Али земља се ближила. Елиса се била сасвим ућутала. Он погледа: под њим се пружала непрегледна раван, а паралелно се вукла трака Саве. Уз шен ток црниле су се шуме. Време је било да потражи слетиште, но он је био толико сигуран у своју руку да је могао слетети где год замисли. И баш пред шим, ниско већ, указа се мало сеоце, а пред њим утрина — Луумовић брзо баци поглед и упутн се тамо. Поче слетање. Ближила се земља, пролетала испод крила, а са утрине избијала силна јара и врућ устајао ваздух. На утрини су се распознавале џомбе. На метар-два Л>умовић поче да изравнава авион, и кад би момент он повуче команде и точкови додирнуше земљу. Слете и стаде, а глуха тишина свега га опколи и спарина му јурну у лице. Он са великом завишћу погледа у висине, тамо откуда беше дошао. Отуда од села потрча к шему необична поворка људи жена и деце, за шима нададоше