Општинске новине

658

Београдске општинске новине

на једна, по којој гамижу црвићи. А где јг он био: препуно светла, опојно од свежине, струји етар, наилазе и подрхтавају облачићи... Непрегледне висине, бескрај један, исконске тишине, прапустињски мук. Каква дивота!... То је био његов дан. То јутро му се отворила душа, жељна да се напоји, да утоли жеђ за слободом; за слободом али не земном, већ оном плавкастом за којом узалуд жуђаше васколики људски род од кад гледа небо над собом... Беше сада у пуној мери избило из њега оно дуго тражено ослобођење човека од земље, вапај за висинама, што се проносило из давнина и са колена на колено још од неутољивих жеља Дедала и Икара... У Љумовићу је све дрхтало; захватило га нешто несхватљиво и нагонило га да, кад је већ уздигнут крилима и опијен јутром, да одушке своме срцу: да човек једном уздигнут овако као он достојно прослави свој лет. Јер дошло је време да се слави излет у небо, издизање са вековног боравишта низина, јер ево и праисконски гмизавци могу то сада. Да се уздигну из доља, да се надишу, да се нагледају онога што нико пре њих није могао, да се бацају по висинама, обнаже и окупају оним божанским нектаром што већ хиљадама векова струјаше за њих недостижне, Кроз њега изби тога јутра стари Дедал који је некада био повео свога сина у надземаљски рај... Све то осети он бујно, страсно, као у каквом заносу. И извлачио је лупинг за лупингом. И сваки му је доносио ново миље, од којега је он само затварао очи. Машина је слушала, па се и она заносила са господарем: — кад Љумовић повуче команде и отскочи у вис, онда му силно блесне сунце у очи, у плућа навали ваздух, а машина рикне од задовољства и устреми се пут зенита! Тако одлете по пет стотина метара вертикално у вис, па се онда ту, из* положаја из којег се види само небо преврну преко главе и махнито појури к земљи. Лупинг за лупингом. До земље је само доспевао остатак звука, остало је све било ванземно.... Но у једном лупингу, кад се Љумовић био највише занео њима, пукнз му веза којом је био привезан за седиште — и он тргнут наједном испадне из аероплана. Баш у положају кад се главачке преврнуо и остао. за моменат на леђима. Аероплан се одвоји и остаде над њим, а Лзумовић поче падати сам у амбис. Како се наједном све измени! Како постаде страшна висина, и мутс тишина још већи, како се јунак Лзумовић осети усамљен и преслаб... Он са страхом загледа дубоко, земљу. — Сад јој је летео као и сваки смртник, гмизавац, који се био усудио да је напусти. У једном ужасном моменту аероплан — (ваљда љут на господара што га оставио самог) полети право на Љумовића, и сустиже га. Тренутак беше тежак. Све се противу њега диже, чак као да зацикташе и дотле невид-

љиви демони. Где би се он могао борити, шта да учини, кад је и сам падао к земљи као бачен камен?... Усамљеност га ошину још јаче, сви га беху напустили; јуришао је сад на њега и једини му пријатељ — авион; њему, који се беше усудио да завири у забрањене просторе — ближила се казна. Све што је могао да уради то је да се згрчи, да затвори очи и сачека драму — драму изван земље: напад разбешњелог крилатог џина, раздраженог дотадањим превртањима, напад на голоруког ЈБумовића... Простори су били празни, он обезоружан... Бедно се осећао. Аероплан, кад га достиже само му хукну изнад главе (он му сагледа плам елисе) и хтеде да га сможди — али као да се предомисли — омириса га и остави, — но елиса га ипак дохвати; (она је радила пуном снагом). Додирну га у задњем моменту и отсече му ногу изнад колена. Једним фијуком, као бријачем. Па се аероплан удаљи. И тад полете заједно доле, три дела, свако за себе: аероплан, Љумовић и нога. Тад се отвори падобран и Лзумовић сретно стиже до земље, али при паду падне на рањену ногу и онај му се патрљак заријз у једну меку ораницу. Аероплан се слупа десетак метара од њега. ■* ...Неколико дана после тога роди му се син. V Дуго је боловао. Рана му се позлеђивала а он није имао стрпљења да мирује. Стално је излазио из собе, узимао сина на руке и одлазио у поље, одакле је најбоље могао да посматра летове својих другова. А онда је постао неспособан за даљу летећу службу. Тај догађај га је силно потресао. Он му је пресекао живот на два дела, а чинило му се да је тиме и он био пресечен на двоје... Осушио се, поцрнео у лицу, омршавео. Изгубио је онај осмех који му се виђао на лицу кадгод се враћао са летења. Почео је да копни, очи да му се сјаје, а јављала се неодољива жеља да бар још једном полети... Почело је- избијати из њега оно неутољзно: жеђ и страст за снагом и висинама, а осећао је да се губи. И у колико је више слабио, у толико је жудније подизао очи и призивао плаве просторе. Куда ишчезе она снага која га је узносила горе, нељудским брзинама? ...питао се он. Где су она страсна подрхтавања, када се срце надима, када је машина — под пуном моћи — вођена његовом руком отскакала пут сунца и односила и њега тамо, а он је пуштао да се извија и ломи све до последње капи бензина; тад је малаксавала, стала би за моменат, колебљиво, а онда би наједном силно појурила доле падајући на главу. Па какво је то падање било! Доле је зјапио амбис, црнила се земља, а он би занет, опијен си-