Општинске новине

1*

Б еогрласке Бр . и ОПУТИНСКЕ НОС)ИНЕ 1939

Чланци и студије Општинска служба као јавна служба

Све потребе друшгва не може да задовољи сама држава, јер њих има много, а са напретком културе и цивилизације њихов број стално расте. Иако се често јавља тенденција модерне државе да своју активност што више прошири и да обухвати што шири делокруг рада, ипак остаје огромно поље активности и за самоуправну и другу иннцијативу. Да би све потребе друштва и појединаца у њему биле задовољене, држава ствара и признаје способност јавноправне личности извесним заједницама социјалног карактера, дајући им право заповедања. Државни апарат је гломазан и, стављен у службу појединаца, он споро функционише; стога су баш и потребне ове „ниже јавноправне личности", које стоје у непосредној вези са појединцима. Ове правне личности су субјекти и јавног и приватног права. Као што држава као правна личност мора имати физичке личности, које раде као њени органи, позајумљујући јој своју вољу, тако исто и општина мора имати своје органе: општинске часнике и службенике. Општински часници су по правилу изабрани од народа и њима држава поверава да, кроз општину, у њено име врше извесне управне послове. Службенике општина бирају и постављају општински часници, како то закон или општински статут одређује и њима се обично додељује вршење административних послова. Број и звања општинских часника тачно су установљени законом, а број општинских службеника обично одређује статут сваке општине, донет на основу законског овлашћења. Служба часника је почасна, а служба општинских службеника је платежна. Како општина задовољава потребе својих грађана? Да ли се те потребе могу задовољити још на неки начин, сем путем државне ји огпитинске иницијативе? Поред државе и општине, потребе појединаца могу бити задовољене и од стране приватне иницијативе, тј. иницијативом самих грађана. Које потребе задовољава једна (државна и општинска) а које приватна иницијатива, то није лако одредити. Јавна иницијатива задовољава потребе од општег интереса, али има таквих општих потреба које задовољава и приватна иниција-

тива. За задовољење потреба могу се углавноме узети два поступка: (1) или поступак јавне службе, (2) или онај који појединци употребљавају. Општина као управна власт, као субјекат јавног права, дела у општем интересу и, обављајући послове од општег интереса, употребљава поступак јавне службе. А предмет јавних служби је, као што знамо, задовољавање потреба од општег интереса. Јавна служба претпоставља међутим постојање једног специјалног режима, који се не може у свако доба мењати законима и уредбама. Лица која врше јавну службу налазе се у нарочитом положају, а и правни положај ствари које су стављене на расположење служби ради задовољења општих потреба друкчији је ако постоји јавна служба, а другачији ако се ради о деловању приватне иницијативе. За утврђивање појма о томе да ли постоји јавна служба или не, имамо неколико теорија. Ми ћемо изложити Жезову, коју код нас заступа професор г. Илић, и Дигијеву. По Жезу јавна служба постоји ако постоји и намера законодавца да створи јавну службу; ако те намере нема, онда јавна служба не постоји уопште. Диги тврди да јавна служба није вештачка творевина, дакле дело законодавца, који по својој вољи овај карактер даје извесној активности. Он признаје да, ако закон да извеној активности карактер јавне службе, судидија ће бити дужан да се тога придржава. Диги је дефинисао јавну службу као „делатност чије вршење управљачи треба да регулишу, обезбеде и контролишу, пошто је она неопходна за остварење и развитак друштвене међузависности и пошто је такве природе, да може бити потпуно обезбеђена само посредовањем силе којом располажу управљачи". На питање које делатности треба организовати као јавне службе, Диги одговара: Оне службе чија ма и најкраћа обустава доводи до друштвеног нереда. Постојање јавне службе лако је утврдити кад је воља законодавца јасно изражена. Међутим, ако та воља није јасно изражена, онда треба испитати намеру законодавца па утврдити да ли је она била таква да створи јав-