Општинске новине

706

Београдске општ инске новине

Драгомир Глишић: Моја кћи

лу. Иако најближи натурализму, он је ипак изразити сликарски еклетик. И то не само по техници. Поред пејсажа, који су испунили највећи део његовог рада, Глишић је сликао и портрете, и мртве природе, и велике симболичке композиције, и иконостасе. У свим тим делима осећа се иста солидност као и код пејсажа; особито у портретима — (у првом реду у портрету Глишићевог слуге и Глишићеве ћерке). — Једино мртве природе, иако богате по мотивима, већином су суморне по третирању материјала. За Глишићево дело се не би могло рећи да чини једну одређену целину у којој сваки елеменат има своје одређено место. Богато по мотивима и техници, Глишићево дело претставља једну пријатну колекцију, која је можда баш зато пријатна што у себи заиста нема ништа што би деловало монотоно и што би се понављало. Драгомир Глишић је рођен 1 марта 1872 год. у Ваљеву, од матере Милице и оца Стојана. Отац му је био сиромашни занатлија, берберин, који је имао шесторо деце, међу којима је Драгомир био трећи по реду. Основну школу и нижу гимназију Драгомир је свршио у свом родном месту. После четвртог разреда гимназије, услед оскудице морао је прекинути школовање и остати код куће. Међутим, наклоност за сликарство, која се код малог Драгомира испољила још у раном детињству, до тога доба се већ толико

развила да је он већ сасвим солидно цртао са природе и увеличавао фотографије, што је свакако у паланачкој атмосфери тадањег Ваљева морало имати извесне могућности за пласман. Први портре у природној величини, којег се Глишић и данас радо сећа и о којем говори с неким нарочитим пијететом, био је портре с фотографије чувеног српског књи,жевника Чика-Љубе Ненадовића. Скривајући за време рада то своје прво дело пред ЧигкаЉубом, једног дана се мали Доагомир ипак одлучио и бојажљиво му показао ту слику. Слика је свакако, обзиром на године свог аутора, морала бити добра, јер се Ненадовић изненадио и од тог га доба помагао и бодрио на рад. Шта више Лзуба Ненадовић је покушавао да створи и један одбор од богатијих Ваљеваца, који би се бринуо за Глишићево даље школовање и сликарско усавршавање и у то име прибављао материјална средства, али у томе није успео јер код тадањих Ваљеваца није постојала развијена свест о значају уметности у културном животу једног народа. У времену од 1892 до 1895 г. помрли су не само Глишићеви родитељи, него и Љуба Ненадовић, па како га ништа више није везивало за Ваљево, Драгомир оде у Београд. Сретним стицајем околности, баш у то време је Чех Кирил Кутлик отварао прву сликарску школу у Београду и Србији, у згради где је сада „Народна библиотека". Септембра месеца 1895 године, Глишић се уписује у Кутликову школу са првом генерацијом ђака. У тој школи проводи четири године и завршава је редовно 1899 године, те исте године одлази у Минхен на Академију; (то му донекле омогућује помоћ од двадесет динара месечно, коју му даје познати београдски рентијер Лзуба ба Крсмановић). Доласком у Минхен бива примљен у цртаћу класу, у „Цајхеншуле", код професора Николаја Гизиса, где остаје до 1901 године. По Гизисовој смрти прелази у „Малкласу" код професора Лефца и код њега остаје све до 1904 године, тј. до завршетка студија на Академији. Од 1902 до 1904 године прима стипендију од Министарства трговине и пољопривреде, с тиме да поред Академије студира и уметничко занатство. По завршетку студија у Минхену, Глишић се враћа у Београд с намером да живи од уметности. То је било 1904 године. Али за уметнике су тада у Београду биле очајне прилике. Да би могао живети, Глишић постаје сарадник шаљивог листа „Брке". Исте године, у јесен, у Београду се отвара прва занатска вечерња школа, где се Глишић такође упослио. Године 1908 постављен је у Трећој мушкој гимназији за сталног наставника цртања, где остаје до свог пензионисања — до године 1933. Поред многобројних осталих тегоба, с којима је морала да се бори Глишићева генер!а-