Општинске новине

5*

Сликар Драгомир Глишић

709

се налазио штаб главнокомандујућег целокупне српске војске — Краља Александра. — Ево видите, овде се налазио Његов штаб, а овај део који је под снегом, то је та историска Флока где је била концентрисана целокупна и наша и савезничка артилерија; одатле је управљена артилериска ватра на непријатељске ровове и то је била увертира у пробој солунског фронта. Једна друга слика опет претставља напуштене ровове, који су копани на брј&у руку при наступању, а исто тако на брзу руку и напуштани при отступању. Све су то мотиви на које је Глишић спорадично наиларио и које је хватао на платно, у колико је аа то било могућности између две борбе. При таквом раду свакако није било много могућности да се поједини пејсаж студира и дуго ради. Често је требало оних пар боја и картон трпати у највећем трку у ранац, који је свим ратним сликарима замењивао и штафелај, и атеље и кућу. Ту су и слике положаја на коти „1212" и на „Скочивиру". Ту је и портре Глишићевог посилног. У разговору ми г. Глишић саопштава да се два његова ратна рада моментано налазе у Лијежу на изложби сликара-ратника, коју је приредило међународно удружење Фидак. Интересујем се за литературу која постоји о г. Глишићу. Као да сам га довео у малу неприлику, он се извињава. — Верујте ми немам ништа што бих вам могао ставити на расположење. Било је негда тога; и хвалили су ме и кудили, и наши и страни критичари. У почетку сам то све чувао, али онда је дошао рат и 1све је пропало. Имао сам и красну библиотеку и од ње није о(стао ни „камен на камену". А после ратова... нисам више обраћао пажњу на оно што се о мени писало. Уосталом, молим Вас, ко код нас пише критике? Већим делом људи сасвим непозвани и сасвим неупућени. Негда је и у том погледу било друкчије, пре рата, кад је још Богдан Поповић писао критике. И тако у пријатном, невезаном разговору, далеко од укочености службених интервјуа, постављам г. Глишићу питање о најснажнијим импресијама које су деловале на развитак његове уметничке личности. — Како да се изразим? Цела моја генерација је провела веома тешке дане. У оцо време када смо се ми изграђивали, не само да нису постојали никакви услови за развитак уметничких индивидуалности, о чему је већ доста говорено, него су шта више и оне 1 оскудне могућности биле паралисане политичким трзавицама, а по том прекинуте ратовима. Министарства и остале јавне установе нису тада куповале наше радове, као што то чине данас. Једва ако сте могли, по смешно ниским ценама, продати понеко своје дело којем пријатељу, а он, ако је купио, то је било више ради пријатељства, него ради уметности. Ето,

сећам се како је једном Лука Ћеловић купио једну слику од Ристе Вукановића. И то је био догађај о којем је цела наша штампа писала неколико недеља. А како ју је купио? Ја се тога добро сећам. Слободан Јовановић га је држао, а Богдан Поповић му вадио кесу. То су читаве приче. Има тога веома много. Дакако, да се под таквим околностима млади уметници нису могли развијати, јер нису могли ништа зарадити. А осим тога у тадањој нашој средини није човек могао наћи чак ни најбуквалнијег разумевања. Сећам се да сам се многим људима нудио да их бесплатно портретирам, а они су то одбијали не сматрајући сликарство за озбиљан посао. И тако смо силом околности, хтели не хтели, морали постати наставници у средњим и занатским школама. И сада замислите једног човека који има 30 школских часова недељно, на које мора да иде и пре и по подне — шта таквом човеку остаје за самосталан уметнички рад? Тако смо били упућени на то, да, углавном^ радимо недељом и празничким данима. Али ето, ипак, мени је успело да стално радим, да се афирмишем и да, хвала Богу, дођем до оног положаја који данас заузимам. Интересујем се за г. Глишићеве ратне импресије: — Од 1912 до 1919 године ја сам стално био у оперативним јединицама. Било би заиста сувишно, а то би нам одузело и сувише времена, да детаљно описујем цео свој војнички живот који је, како сте и сами видели, имао веома великог утицаја на мој уметнички рад. Осим тога, то не би ни могло изазвати неки општи интерес. Зато ћу вам испричати нешто о оном што по мом мишљењу може да има неки значај. 1914 године, кад је Аустрија објавила рат малој Србији, ја сам се нашао као обичан редов у београдској војној станици. Са мном се ту налазио већи број млађих и средовечних људи који нису били распоређени по борачким јединицама. И тако сам једнога дана предложио свом другу Милишићу да поведемо агитацију и да направимо попис свих оних људи који желе добровољно да ступе у станични батаљон у циљу борбе. Још истог дана успело нам је да упишемо око 360 људи. По том смо тај списак послали уз претставку команданту одбране Београда с молбом да одобри наш поступак и да нам одреди задатак. По усвојењу наше молбе, он нас је упутио да заузмемо положај на Сави од тадањег Димитријевићевог купатила, позади садањег хотела „Бристол", до Града. Кад је био први прелаз српске војске у Аустро-Угарску ја сам са својим водом на свом сектору први прешао. Истовремено је прешао и десетокадровачкм пук. Пред нама је ишао тадањи владика Николај Велимировић са крстом, али смо се, као што је познато, већ четврти дан повукли и цео мој батаљон је био прекомандован у трз-