Општинске новине

Жњижевни додатак: Син капетана Петровића, браниоца Београда

(Наставак)

ГЛАВА VI Пдеменита помајка

Око осам часова неко је зазвонио на спољашњим вратима лепе куће инжењера Јовановића. Инжењер, који је нервозно шетао по соби, отишао је сам да отвори. Знао је да ће то бити госпођа Марков. Заиста, тако је и било. Пред њим је стајала скромно, али веома уредно обучена госпођа. Казала је своје име и одмах је додала: — Госпођа Кузминишна, моја сусетка, казала ми је да сте желели да са мном говорите. Нисам могла доћи раније, јер сам се дуго задржала на послу и куповинама за моју трговину. — И онда је одмах с великим узбуђењем додала: — Да ово није штогод у вези са мојим Сашом. То ми је син. Немам другог никога осим њега, а нема га цео дан. Досад је увек био тачан. Све се бојим да му се није што догодило... Материнско срце је велика тајна. Мајке увек наслућују преко тог срца све што се њиховој деци догађа. Нарочито се невоље, као преко неке телеграфске жице, преносе. Нешто их у срцу заболи. Оне ставе тамо руку и само чујете како, док други ништа и не слуте, кажу: — Само, да му се штб није догодило, зашто не пише, шта је с њим... Тако је и срце госпође Марков, — кад дечак, који се увек из школе у одређено време враћао кући, није дошао, — рекло да се нешто догодило. Кад је уз то од госпође Кузминишне дознала да је неки непознати господин долазио и доста узбуђено о њој и Саши распитивао, било је то сасвим довољно да њене сумње потврди. Инжењер Јовановић увео је госпођу у собу. Пред баком, госпођом Нилом, са највећим обзиром, упознао ју је с догађајем, нарочито подвлачећи дечаково јунаштво и дубоку захвалност целе породице. Марија Фјодоровна, како се звала госпођа Марков, имала је у време ових догађаја нешто преко тридесет пет година. Иако је са сваким била пријатна, држала се ипак доста повучено, нарочито пошто јој је судбииа отела мужа кога је необично волела. Живела је само за свог сина Сашу, кога је волела свим срцем и свом душом. Због њега наста1вила је и после мужевљеве смрти да се мучи, да и даље на пијаци, Каленићевом Гумну, води своју малу трговину, јер је то омогућавало да Сашу васпита онако како је она желела, да дечаку не ускрати бар оно најосновније што су имали и други дечаци његових година.

И зими и лети, по студени, пз жези, од раног јутра па док велико звоно не објави дасе пијаца затвара, стајала је Марија Фјодоровна поред своје тезге, љубазно се смешила својим познатим муштеријама, мерила сир, скзруп, и била задовољна кад су муштерије биле задовољне. Код ње се није дешавало оно што се прича у једној старој париској анегдоти о ђаволу и бакалину, из које се види како је из бакалинове трговине увек излазило више робе, него што је улазило. Напротив, она је врло често и штетовала, јзр робу која није била сасвим свежа и првокласна за живу главу није хтела продавати. То је, истина, користило с друге стране. Јер ко је једном купио нешто код Марије Фјодоровне, тај је сигурно дошао и други пут и постајао њена стална муштерија. Колико се пута дешавало, дође тако нека госпођа с пијаце кући, и баш у то наиђе сусетка. У корпи: јаја, путер. Једно боље и свежије од другога. — Реците, молим вас, код кога сте купили овај дивни путер, и овако крупна јаја? одмах пита сусетка. Сутрадан и сама навраћа код Марије Фјодоровне, чија слава тако расте, и због чистоће у којој држи своју малу трговину и због првокласне робе. Па, ипак, нико од суседа на пијаци није показивао никакву завист. Код ових малих људи постоји једна одређена не само колегијалност, већ и објективност. — Што је истина, истина је, — говорили су суседни пиљари, и, колико им је било могуће, настојали да се угледају на Марију Фјодоровну. Луксуз није терала. Једино задовољство било јој је да купи цвеће. То је необично волела и на то није жалила да потроши по неколико динара, ни онда кад је било доста скупо. Све остало чувала је за Сашу. Српски језик добро је научила, само јој је тешко било изговарати „ћ" и „ч" и разликовати извесне речи као „одлично" и „отлично". Много је читала као и сви Руси, особито новију руску књижевност, као да је настојала да се што више упозна с новим животом којим се сад живи у Русији. Да Саша добије што потпуније образовање и знање, плаћала је посебне часове из француског и немачког, а у новије време и енглеског језика. Исто тако и часове музике. Додуше, све то није било скупо, то је она у главном плаћала у „натури", — јајима, путеру, — једној красној старијој руској госпођи, која је била одушевљена Сашином интелигенцијом и интересовањем за све што му је показивала. Кад је те вечери дознала о догађају у ком Саша мало да није изгубио живот, била