Општинске новине

36

Београдске општинске новине

Наједанпут се срушила читава животна зграда дечакова. Морао је да схвати да ова драга и добра жена, која га је гледала с толиком љубављу и која је своје приповедање често морала прекидати, јер је била и сувише узбуђена —, није његова мајка, као што ни онај честити и добри Козак, на чијем је гробу тако често плакао, није његов отац. Ону за коју је дознао да је у ствари његова мајка он је већ одавно волео, али само као сестру по млеку и добротворку оне коју је дотад сматрао својом мајком. Зато је већ одавно веома волео и старог грофа. Сад, међутим, све се мењало. Ко му је био отац, о томе ништа није могла рећи Марија Фјодоровна Блед као и Марија Фјодоровна, седео је поред ње, љубио јој руке и понављао: — А ипак сте обоје према мени били тако, тако добри... Загледао је мајчин лик, који му је био познат са других фотографија, али који је на овој слици имао у себи нешто нарочито, потпуно личио на онај драги профил који му се јављао у његовим визијама и сновима. Сад је био убеђен да је и онај неко, који је стајао у тами првих, избледелих дечјих сећања, а који га је у првом детињству тако често љуљао на коленима чврсто га стишћући својим рукама, — био у ствари његов отац. Како да га себи престави?! Мисао му се увек враћала на то, да му је и отац као и деда морао бити војник, и то јунак, јер зар се његова мати, одгојена у традицијама славе и јунаштва, могла за кога другог удати?! Ноћ му је прзшла у бунилу. Марија Фјодоровна је неколико пута, идући на прстима улазила у његову скромну собицу, све у страху због њега. Он се правио миран и као да спава, само да јој олакша оне патње које су је сад у двострукој мери мучиле. Сутрадан није отишао у канцеларију инжењера Шчербачова, како је обећао, али је зато после два три дана с Маријом Фјодоровном, према веп ранијем обећању, пошао преко Топчидера на Баново Брдо, где је било решено да ће Саша провести неколико дана. То је имало бити пре него пође на скаутски течај, на који је Југословенски скаутски савез позвао и неколико руских дечака, а међу њима и Сашу, као једног од најбољих и најпожртвованијих руских скаута. По њих је, као случајно, дошао сам инжењер Јовановић. Била је већ увелико ноћ кад су стигли до Топчидерске црквице. Ту је сад први пут, у пуној мери, Саша осетио сву мађију дивне топчидерске ноћи. Док су ишли, слушали су коса и славуја. С неба им је светлио месец, који се помаљао кроз грање дрвећа. Те исте вечери, кад су се састали и остали сами, поверио је Саша своју тајну Бисенији износећи у исто време све што намерава пре-

дузети да би пронашао траг својим родитељима. ГЛДБА X Разговор о птицама Ко не познаје Топчидер тешко ће, само на основу описа, схватити и осетити сву лепоту ове шуме и парка у исто време. Пут за Баново Брдо са стране Топчидера вијуга се и пење поред шумарака, младих акација, липа, бреза и четинара. Десно и лево, куд год око погледа, зелено море шума које се протежу с брега на брег. Топчидер остаје у низини и изгледа као дивно зелено море. Оно што чини нарочиту драж Топчидера, то су његове птице певачице. Ко би погодио и разабрао све те гласове. Осећаш само једно, да је то све скупа изванредно лепо. Сутра дан по Сашином доласку на Баново Брдо, дечак и девојчица пошли су у шуму. Ишли су једно поред другога. Бисенија се само по који пут сагињала да боље загледа росу по трави, или ситно мало цвеће које их је мамило све даље и даље по шареним стазама топчидерског парка. Застали су пред Ловачко-шумским музејом, баш испод огромног платана, који је предмет свеопштег дивљења. Саша сз овде сетио дивног Сјенкијевичевог романа о Стаии и Нели. Нзегова љупка другарица много га је потсећала на ту девојчицу, иако је од ње била старија. — Ето видиш, рекао је Саша, овако мора да је изгледало дрво у суданским прашумама, где су живели Сташа и Нела. — При томе је погледао девојчицу и помислио да ће и он, као и онај мали јунак из романа, кад било доказати својој пријатељици колико јој је одан. Увек је био спреман да за њу све стави на коцку, па и сам живот, како је то већ једанпут урадио Како се испоставило да девојчица Сјенкијевићев роман још није читала, морао јој је испричати садржај. Да их је ко гледао из прикрајка, заиста би морао да ускликне: — „Да дивног дечака и девојчице!" У јутарњом светлу, у шуми, свежи, онако млади, изгледали су као два добра генија овог лепог парка по коме су се полако кретали. Слушајући причу девојчица је подигла према дечаку своје лепе очи, а он је исто тако гледао према њој настојећи да јој што разумљивије и лепше оцрта поједине ситуације из романа, нарочито ону дирљиву сцену са слоном, па сцену кад Сташа у ноћи сам самцат иде да пронађе чудо које ће спасти оболелу девојчицу. Али, морао је причање скратити, јер су тог јутра ишли у посету управнику Музеја, који је, као добар пријатељ Бисенијина оца, позвао децу да им покаже не само Музеј, већ и још неке друге занимљиве ствари које су се налазиле у још неизложеним колекцијама.