Општинске новине

54

Београдске општинске новине

1^ас — искористио један моменат из француске историје 1815, кад је велики Корзиканац, после свог повратка са Елбе, отерао у прогонство Еои18-а 1^е Ое81ге Он доводи на сцену два млада војника, једног жандарма и једнога гардисту, два песника — Алфреда де Вињи и Алфонса де Ламартина, — који у једном продуховљеном дијалогу говоре о судбини француске младежи онога доба. Историја српске младежи 1914—1918 још је много тежа. Догађаји их до те мере апсорбују да је скоро сваки лични осећај искључен, па чак и размишљање о животу који је ван догађаја у којима непосредно учествују искључено је. Све се своди на: ров, послушност команданту, један или други ратни успех. Књигу Јањушевићеву сачињава једанаест, скоро, самосталних прича кроз које су обухваћени људи и догађаји од почетка до самог свршетка светског рата. Носиоци прича нису само млади каплари, чије ике носи наслов књиге, већ српски војник уопште. Каплари не ратују као једна самостална јединица, већ су раздељени по свим батаљонима... Жене су сасвим искључене из ове књиге. Већ је давно Киплинг казао да је литература довољно писала о женама, да је време да се пише и о чем другом. И заиста, сви смо се морали уверити да има добре литературе и без жена. Сва литература која је изашла из рата скоро је мимоишла жену. Тако се жена не појављује ни у Јањушевићевој књизи, или ако се и појављује, онда је то само као случајни елеменат, или додатак општој слици. Исто су тако из Јањушевићеве књиге скоро у целости искључени и „цивили". О њима се скоро и не говори. Према томе ово је једна од „најмушкијих књига 1 ' што их знамо, књига искључиво посвећена тешким војничким радњама, књига која у овом правцу иде толико далеко да би скоро могла служити као уџбеник. Тако, ко књигу прочита, тешко ће заборавити оно место из приче „У Откоманди" (најдужа прича у овој књизи) у којој се описује како један батаљон, који се дотад налазио ,,у дубокој резерви", смењује један батаљон с положаја и заузима непријатељски ров. Сличних места у овој књизи има врло много. То читаоца привикава да сасвим друкчије гледа на ствари, да улази сасвим дубоко у историју победе и пораза, да их види у свој страховитој реалности, да боље и искреније оцени напоре и жртве, да види историју на врелу, на стварању, а не само као готов чин, који има своје сасвим посебне законе деловања. Писац нас води са севера земље на њен југ, и даље, све до Солуна, те још неиспитане војничке вавилоније нашег рата. Млади каплари, које је Отаџбина позвала под оружје 1914, играју главну улогу у прве четири приче књиге (које долазе под називом: — „Голгота", „И ђаци одоше", „Абонирци", „Из дневника"). У осталих девет прича писац своје младе другове не издваја из заједничке војничке

средине, нити им нарочито додељује посебне улоге. Па и зашто би?! Сви су тамо једнакиСви једнако гину, заједнички сносе невоље, грицкајући тврди тајин, или гладују; леже на креветима, покривени ћебадима, или на голој земљи и само покривени сопственим шињелима; возе се у вагонима у које стаје одређени број животиња, неодређени војника. Сви једнако... Знао је командант „великог батаљона \ Душан Глишић, зашто' је ћутао, као што је ћутала и Шара Планина, кад су каплари пошли у бој певајући своју песму; знао је и командир, Воја Јаковљевић, зашто је плакао кад се с њима опраштао пре него што су кренули за пукове... Премда писац ванредном вештином износи и поједине типове средине коју описује као што је случај са „Жућом-Хаубичаром", тим војником који је утеловљена војничка противуречност, он ипак има далеко више склоности за то да описује војнички колектив. С десна, с лева, код њега се као варнице сипају кратке реченице, спорадичне рефлексије и шале, које,. у устима једнога или другога јунака тог колектива, цртају било сам колектив, било појединог војника тог колектива са свим његовим особинама. По свом карактеру ова књига, као и остала литература ове врсте, не спада у кшижевна дела посебних песничких надахнућа, интуитивних закључивања, синтеза, као што су Толстојев „Рат и мир", Гаршинова „Три дана". Она заузима средње место између ретроспективне уметничке репортаже и мемоарне литературе, која има своје посебне вредности. Али међу нарочите особине Јањушевићеве књиге спада концизност, која његову књигу, у извесној мери, издиже над осталом сличком литературом. Све те лепе особине Јањушевићеве књиге чине да је она заиста један позитиван прилог нашој новијој литератури ове врсте. Али има и још нешто што повећава нашу симпатију према овом писцу. Он пише оним типичним београдским начином усменог говора који је увек између озбиљног и шаљивог тона, пише народски, онако како се то чује по нашим трамвајима, по трговинама, по канцеларијама — кад се међу нашом господом поведе шаљиви другарски разговор. Није то иронија, није ни прави хумор,. већ и једно и друго, још уз то обојено нечим гуробним и фаталистичким, што је тако добро запазио, али недовољно разрадио наш познати драмски писац Велмар Јанковић у својој књизи: „Са Калемегдана". Уистину, ко би други за несретну звезду из задимљене грчке кафане у Солуну могао наћи оно упоређење, да њен „двоспратни" добро напудровани подваљак потсећа „на светачки ореол", него чисто београдски писац! Таквих и сличних фигура има доста. Оне књизи дају нарочито обележје, а стилу пишчеву посебну индивидуалну ноту.