Општинске новине
Портрсти београдских уметника
VI С Сликар г-ђа Бета Вукановић
Интересантан је проблем т.з. „расне уметности". Прешло је већ у манир да се полази са стајалишта да „расне одлике" даног краја и даних људи може да изрази само домаћи син — „расни уметник", „расни кшижевник", „расни филозоф". Колико је у нашој кшижЈевности било говора, да на пр. Нушићеве драме није могао нико други написати до ли „расни Србин"; да Станковићевој „Нечистој крви" нико друти не би могао дати она] замах, онај елан, ону снагу до ли „расни Врањанац"; да Матошеве фељтоне или Крлежине драме из вишег загребачког друштва не би могао написати нико други осим „расних Хрвата", — а Његошев „Горски вијенац" да је највиши домет до којег се винуо српски „расни геније". А при свему томе се није ни улазило у проблем „расне чистоће" тих наших „расних репрезентаната". Губила се из вида чак и опште позната чињеница да је Нушић, тај расни претставник наше „расне чистоће", пореклом - Цинцарин. Насупрот свим тим исконструисаним теоријама о тзв. „расном изразу", као еклатантан пример стоји госпођа Бета Вукановић, која је без икаквих личних „наших расних елемената", дала читав низ правих уметничких дела у којима су дошле до најпотпунијег израза расне одлике „наших људи и крајева". Она је као најраснија Немица, Баварка, дала прва, најпотпуније и најисцрпније сликарске реализације наших Качака и Арнаута, — а кад је „Београдско женско друштво" одлучило да изда серију фолклористичких дела из разних крајева Србије, оно је тај посао поверило г-ђи Бети Вукановић, и она га је решила тако да га боље не би могао решити ни наш најчистији раени претставник. У тим сликама једноставним и по цртежу и по колориту, Бета Вукановић је изразито негирајући „расну немачку цизелаторску технику" и немачко расно „минхенско шаренило" дала једну читаву колекцију нашег најраснијег фолклора, доказујући да је ушла у оно битно, оно есенцијелно, у чему се уметнички изживљава душа нашега народа веН вековима. Бета Вукановић је баш тим сликама доказала да је осетила да битни елеменат наших народних шара није прецизност у цртежу, него међусобни односи појединих боја
Последњи снимак г-ђе Бете Вукановић. Око врата се види наш орден Светога Саве III степена и шихова хармонија — што читав низ наших „расних уметника" није осетио. Насупрот једној другој немачкој сликарици — Рут Софнеровој —, чије сам сликарске радове „наших људи и крајева" недавно гледао као илустрације књиге „Ји^озк-тесће N0уе11еп" (Берлин 1939), а у којима она сваким потезом оловке и сваким потезом кичице доказује да је кроз нашу земљу прошла само