Општинске новине

62

Београдске општинске новкне

— Криза! То је мој колега који не продаје слике, па се обесио. То ми је дала једна моја ученица за успомену. Госпођа Вукановић ме оставља насамо да разгледам слике и одлази у кухињу која се налази до атељеа, да се убрзо по том врати са црном кавом. Пошто сам неколико пута бацио сумаран поглед по целом атељеу, почишем да разгледам слике појединачно. Прво ми пада поглед на неке старе познанике. Ту је одлпчна копија чувене Реноарове слике „Мадам Сарпетје", коју је израдила госпођа Вукановић и која би сасвим лепо могла да послужи каквом новом Бохуславском, за сличну авантуру као што је била она недавна око „Равнодушног". Ту је још читав низ њених мајсторских копија: Франс Халсова „Боемиен", Фр. Гојина „Марија Лујза од Шпаније", Ван-Дајков „Старац", Рубенсова „Девојка", Шарденова „Девојка у кухињи" итд. Међу копијама се истиче један мајмун у зелено-црним тоновима, који се ухватио за грану и хвата златну мушицу која му пролеће „испод нзса". Та слика је рађена на сивој свили и уоквирена у свилени црни паспрату; то је успела копија неког јапанског мајстора. Али, дакако, највећи део атељеа испуњавају госпођини радови, али о њима је већ овде било говора. Кава се већ охладила и седамо да је пијемо. Госпођа Вукановић се међу нама налази већ четрдесет година и мора се признати да је она наш језик савладала заиста перфектно. Она не долази у неприлику за потребан израз и не меша падеже, али акцент... То јој није успело. Одмах чим проговори осети се немачки нагласак. И баш тај страни нагласак и српска црна кава, коју управо држим у руци, изазивају у мени снажну импресију контраста. — Одлична кава. Не би човек помислио да ју није скувала права Српкиња. — Е да само знате ко ме је научио? Покојни Нушић. Дошао он једном, док је још мој муж био жив, к нама у атеље, и ја, дакако, знајући да је црна кава његова страст, скувам како сам знала и научила, и понудим га. Он није био задовољан. Одгурне је и рече: „Где вам је џезва, да вас ја научим како секувакава?" И од онда сам каву такозаволела да више не могу без ње. Сваки дан испијем по две-три. — Да ли то уједно значи да сте заборавили немачку белу каву? — Да. И тако уз црну каву, тај неизбежни реквизит свих београдских разговора и конференција, госпођа Вукановић почиње да говори о себи и свом раду. — Интересантно је да сте баш ви ко Немица највише радили наше јужно-србијанеке

Бета Вукановић: Призренке — Уље из 1936 године. (Својина г. д-р В. Вељковића)

расне типове и изразито наше националнофолклористичке мотиве? — Да, то је свакако интересантно питање и ви нисте први који ми га је поставио. Многи моји познаници и овде и у Немачкој чудили су се одакле то да сам се ја толико одушевила тим мотивима. 'Ствар је јасна; они су од увек за мене претстављали веома интересантан и егзотичан сликарски материјал, и они су ме првенствено као такви окупирали. Још док сам била на минхенској академији, мој вереник ми је, у почетку нашег познанства, показао једном читаву колекцију фотографија из домовине, које су претстављале мотиве београдског Дорћола и београдске типове, којих сада већ нестаје. Сећам се, као да сам то видела јуче, једног веома интересантног и карактеристичног патролџије, који ме је управо одушевио, тако да сам одмах хтела да га сликам. Кад сам 1898 године дошла у Београд. не само да су се испунила моја сликарска очекивања, него су ме, шта више, ваши моткви, ваше куће, ваши сокаци, ваши људи и ваши пејсажи — упште све — толико одуше-