Општинске новине

Правна хроника

Одлуке Државког савета

Наплата општинске мерине за премеразање робе у времену од 9 марта 1932 год. до 1 априла 1933 год. легализована је финан. законом за 1933 34 год. и зато не може бити повраћаја исте. Ово становиште заузето је у пресуди Државног савета бр. 8539/38 овога случаја: „Тужилачко друштво тражило је од Градског поглаварства у Београду повраћај износа од динара 155.445.30, који му је наплаћен од стране Поглаварства у времену од 9 марта 1932 године до 1 априла 1933 г. по основу општинске мерине за премеравање робе. Поглаварство је одбило тужиочево тражење својом одлуком од 10 маја 1937 год. О.бр. 10553 са разлога што је нашло да повраћају наплаћене мерине нема места с обзиром на § 57 т. 4 Финансијског закона за 1933/34 годину. Министар финансија својим оспореним решен>ем оснажио је општинску одлуку са истих разлога а жалбу друшгва је одбацио. Тужилачко друштво сад подноси тужбу Државном савету против министрозог решења истичући да је односна општинска мерина наплаћена без ихаквог осноза у закону и да као таква мора бити повраћена. Пошто је проучио тужбу, оспорено решење и остале акте овога предмета, Дожавни савет је нашао: § 420 т. 3 Закона о радњама од 5 новембра 1931 год., који је ступио на снагу 9 марта 1932 године, укинут је Закон о општинској мерини од 31 јануара 1896 год. Међутим § 57 т. 4 Финансијског закона 1933/34 поново је успостављена важност пом. Закона о општинској мерини и изрично је предвиђено да досада наплаћене општинске мерине примају се на знање и одобравају." Од 9 марта 1932 год., као дана када је ступио на снагу Закон о радњама чијим § 420 т. 3 је укинут Закон о општ. мерини, па до 1 априла 1933 године, када је ступио на снагу Финансијски закон за 1933/34 год., који је својим § 57 т. 4 повратио у живот онај укинути закон, није било основа у закону за наплату општинске мерине. Међутим, уколико је ипак у односном међувремену (од 9 марта 1932 до 1 априла 1933 год.) општина извршила наплату мерине, та наплата, којој је у моменту извршења недостајао законски основ, накнадно је легализована цитираном реченицом из § 57 т. 4 Финансијског закона за 1933/34 год., према којој се таква наплата прима знашу и одобравд, а то ће рећи да остаје у снази као да је и у моменту њеног извршења постојао законски осноз који би је оправдао, чиме је законодавац искључио могућност повраћаја мерине наплаћене у оном размаку времена.

Према томе, управна власг је правилно поступила одбивши тражење тужилачког друштва, а његова тужба је неоснована и као таква одбачена." Ако се извози из градског трошаринског реона алкохолно пиће враћа се наплаћена град, трошарина под условом да је алкохол који се извози део оног на који је при увозу плаћена трошарина и да се то слаже и по товарним листовима. Ово становиште заузео је Државни савет у својој пресуди бр. 5571/39 од 20 априла 1939 год., којом је пресуђен овај случај: „Ожалбеном пресудом Управног суда у Скопљу одбачена је тужба Општине града Скопља противу решења Вардарске финансијске дирекције од 31 августа 1934 год. бр. 39647/\Г. Ови и пак решењем било је понипгтено решење руда Општине града Скопља. од 13 јануара 1932 год. бр. 63777, којим је именовани винарски трговац из Скопља одбијен од тражења да му се врати 2184,15 дин. колико је платио на име општинске трошарине за 4368,30 лит. вина. увезеног у трошарински реон града Скопља, а затим извезеног из Скопља, и у томе решењу Финансијска дирекција је нашла да постоје услоси за повраћај трошарине о којој је реч. У ожалбеној пресуди Управни суд је заузео. становиште да ее на случајеве у којима се трошарински предмети увезени у трошаринско подручје извесне општине извезу из озог подручја имају п >именити одредбе чл. 27 и 29 Закона о државној трошарини, који гозоре о повраћају државне трошарине плаћене на предмете, који ее после извезу у иностранство, тј. да у тим случајевима има места позраћају плаћене општинске трошарине ако је увезена роба, на коју је плаћена општинска трошарина извезена из општинског трошаринског реона и ако је повраћај тражен у року од шест месеци од дана извоза. У конкретном случају суд сматра да су ти услови испуњени, јер је актима приложена признаница из које се види, да је именовани платио општинску трошарину на вино у питању, приложе.чи су и тозарни листози о извозу тог вина, а повраћај је тражен благовремено тј. 2-ог децембра 1931 год. У тој пресуди Управни суд је нашао да је неулсесан навод општине скопске да именозани није доказао да је извезао баш оно исто еи:-:о на које је платио трошарину и да због тога постоји прегпоставка да је вино, на које је платио трошарину потрошио у трошаринском реону општине с::опске, а оео које је извезао и за које тражи повраћај трошарине да није ни отрошарињено, јер.