Општинске новине

138

Беогрздске општинске ноеине

хришћана лежало је 700 турских лешева, махом јаничара. 3 ) Ахмед-паши сада чисто криво беше што је против тако малене посаде покренуо на јуриш своју огромну армију. Кад је послао у Биберчик 100 одрубл>ених хришћанских глава султану као знак победе, стидећи се што ниједног ратног заробљеника не може да покаже, јавио је султану да је остала посада пребегла преко Саве. 4 ) Султан је одмах послао гласника у Цариград с радосном вешћу о паду Шапца. 16 јула се већ знало у Цариграду за овај догађај. Следећег дана, 8 јула, кренуо је султан са својом армијом к Шапцу. Поред пута којим се армија кретала беху на кољима набијене главе шабачких јуначких бранилаца, да би се ублажио онај болан гвев који је млади султан осећао због губитка више хиљада својих храбрих јаничара који падоше при заузећу Шапца. Стигавши у логор најпре је примио Ахмед-пашу, румелиског беглер-бега и санџак-бегове на целивање деснице, па потом је расмотрио заузету тврђаву и након смотре издао је наређење да се у средини тврђаве изгради један нов браник, један нов ров и да се код Шапца изгради мост преко Саве. О паду Шапца стигла је вест у Будим 10 јула. Страх беше велики. Пронела се убрзо вест да Турци логорују већ код Драве и да намеравају право на Будим. 5 ) Но главни циљ ове султанове војне није био Будим већ заузеће Београда. То беше главна радња у драми од 1521 године; остали догађаји као: напад на Пољску, Влашку, Ердељ и Северинску бановину, опсада и заузеће Шапца, Земуна и других мањих градова — беху споредни; тим догађајима је требао убрзати пад Београда. Сулејман је веровао да ће Мађари по сваку цену покушати да спасу Београд. Знао је да је Угарска разривена, да је у веома бедном стању и да тадањи Угарски краљ Људевит II од западних сила не може очекивати никакву помоћ — па ипак угарску владу није замишљао толико слабом да ова не би покушала једну одлучну битку ради одржања Београда, те најважније одбранбене тачке на југу Угарске. Но такву једну битку Сулејман који је добро познавао празноверје својих поданика а и сам није био ослобођен од предрасуда, није хтео примити на несретном бојишту од 1456 године, на пољани Београда, већ је хтео такву битку да прими на северу, у Срему — где су некад Мађари и Срби водили борбе против цара Манојла. Султан наређује да се на Сави изгради мост ради 3 ) бсшапс11;пег: 5сг1р1огез Негиш Нип§\ Уе1;еге5, \УЈеп 1746 II 360, 370 (Тићего) — Муап^у; К姙 Нип§-. Н1б1;ог1а 59. —- ВгиШз: Н1з1;ог1а II 91. — 2ау: 156. 4 ) Султанов дневник ■— за 7 јули. 5 ) М. 5апи1;о: Ма§у. ТбгГ. 7&г. XXV кб4. Магјпо бапи1;о уПа^кгошкајапак Ма^уагогзга^о! Ше1б 1ис16зИазаЈ III кбгкшепу 226.

пребацивања турске силе у Срем те да би ое ту у сремској равници сломила угарска војска која би евентуално покушала да спасе Београд. 6 ) Чињеница да Саву оставља себи иза леђа не збуњује султана. Шабац му је већ у рукама, исти ће му служити као погодан стратегиски ослонац. На Сави, на Дунаву од ушћа овога па до Београда — господарила је турска ратна флота и у случају да битка у сремском подручју за султана буде изгубљена — флота и савски мост омогућили би нормално повлачење према Шапцу. 9 јула је Сулејман отпочео градњу савског моста. Истога дана су Ахмед с румелијским спахијама и сегбан-баша са 1000 јаничара бродовљем прешли преко Саве и окупирали Срем. По савременом писцу 2ау-у довољно би било неколико хиљада људи па да се спречи како прелаз ове турске војске тако исто и грађење моста. Али Саву — ту по Угарску тако важну одбранбену водену линију — нико није бранио. Турци су могли несметано преко ње прелазити. У току три наредна дана пређоше у Срем нови и нови турски одреди. Један од ових под командом Бали-бега доби наређење да освоји Купиново, — град и седиште удове деспотице Јелене Јакшић-Бранковић, супруге деспота Јована, последњег Бранковића. Деспотица је понудила султану да му се покори уз плаћање данка; касније пак лиши она слободе к њој послатог султановог посланика и пошље га у Будим. 7 ) Потом деспотица са својим покретностима напусти Купиново и побеже преко Дунава у унутрашњост Угарске, где је 1521 године и умрла. Град Купиново разорише Турци и јула месеца сам Сулејман навраћа у разорен град да га разгледа. 14 јула, под воћством Бехрам-бега никопољског и Махмуд-бега силистриског паше, пређоше преко Саве нови турски одреди. Турци су оне пределе које су намеравали да освоје најпре опустошили са пљачкашким четама — куруџи. Куруџи беху добровољци који су за ислам и ради пљачке учествовали у војни; од јаничара и феудалних спахија разликоваху се још и по томе што су само за време војне, па и тад само у логору, добијали исхрану; ван логора беху упућени на пљачку. Беше их две врсте: пешаци и коњаници. Међу пешацима значајни беху асаби и паликуће акинџи; међу коњаницима пак: БезШ и §бти11п. Но сем пљачкања, ове добровољачке чете имађаху и друге задатке, — наиме да испитују и упознају теренске прилике ратне позорни6 ) Тићего 370. 7 ) О томе говори и султанов дневник. Тиђего опширно прича о том догађају. 370 св. — Није искључено да је тај султанов посланик као шпијун унакажен и удављен у језеру Тата, па је одатле потекла вест, да се све то десило са Бехрам чаушем — султановим послаником који је известио будимски двор о ступању Сулејмана II на престо и у име свога господара тражио од Угарске плаћање данка.