Општинске новине

Уиетничка хроника: Две руске изложбе Ссргија Кучинског и Василија Рсзникова

У просторијама „Руско-српског клуба" одржана је од 4 до 16 II о. г. друта колективна изложба руског емигрантског сликара г. Сергија Кучинског. Изложбу су отвориле пригодним говорима г-ђа Анђа ђенерала Христића и г-ђа Зора ђенерала Бодиа. Сликар је изложио 43 дела, од којих су девет биле скице за позорипгне костиме. Сергиј Кучински је ученик познатог руског пејзажисте Пољака Станислава Жуковског, а у Београду већ дуги низ година делује као наставник на руско-српској гимназији, као сценограф руског театра и као организатор и учесник свих руских изложаба. Међу његовим доста многобројним радовима на овој изложби се највише истичу београдски пејзажи и то они под снегом. То су веома лепе и пријатне композиције; солидно простудиране како у цртежу тако и у колориту. Из свих н>их, мање или више, избија хладни зимски штимунг, али све од реда •имају једну ману, а то је да тај штимунг није београдски. Слепо заљубљен у своју домовину, он и Београд гледа кроз руске наочаре и даје га у неким плавичастим, веома пријатним, али руским маглама. Најјасније се то види на слици „Снег на крововима Београда" (бр. 30), а нешто слабије на сликама „Скупштина зими" (бр. 27) и „Руска црква у Београду" (бр. 26). Те слике на први поглед одају свог аутора — Руса. У „Поплави на Сави" (бр. 23) Кучински је дао сасвим солидну тонску композицију, коју је већ могуће акцептирати и као београдско поднебље једног хладног пролетног предвечерја. У слици „Зелени чамац" (бр. 7), Кучински се изгубио сувише у аеленим тоновима, тако да је дао једну пријатну импресионистичку композицију, али није дао бару у њеним беекрајним животним видовима, ни у њеном колориту. Његови јс-сењи пејзажи, на пр. „Топчидер у јесени" (бр. 29), одају сликара који уме да види и осети прекрасне симфоније јесењих боја. У слици број 12, он прелази већ у потенцирано шаренило. Интересантно је да је Кучински изложио и многобројна цвећа, иако је цвеће заправо женски сликарски објект. Његоза цвећа су богата бојама и преливима, али безживотна. Најбољи доказ је слика број 2, — „Лале". Сценографски радови с ове изложбе излазе из оквира овог кратког пригодног приказа. Сумарно би се могло рећи, да је Кучински уметник који солидно и озбиљно схвата свој посао, који поштено ради и који не лети за пролазним и ефемерним ефектима, али чија су средства запажања и изражавања доста ограничена. —♦Од 11 до 23 фебруара о. г. у малој сали „Цвијете Зузорић" одржана је изложба руеког емигрантског сликара г. Василија Резникова, коју је отворио наш познати сликар-модерниста г. Јован Бијелић.

Име г. Резникова је веома добро познато и нашој уметничкој публици, јер он међу нама уметнички делује већ пуних осамнаест година, суделује на свима већим југословенским изложбама, а до сада је у Београду приредио осам колективних изложаба. И овом својом изложбом г. Резников је доказао да је он један, могли бисмо рећи скоро сасвим специјални таленат у нашој средини. По екстравагантном схватању свога заната и задатка уметности уопште, он би заправо пре спадао у париски латински кварт, но у једну примитивистичку — још уз то сељачку — средину, као што је ова наша, балканска. Сва се његова дела расплињују у неким иреалним магловитим контурама и пастозним колоритима. Поједина међу њима делује управо инфернално саблазно као да су рађене за илустрације саблазних прича Алана Едгара Поа. „Чозек с дијамантом" (бр. 16) на пр., који се сав као хипнотисан сконцентрисао у оно мало парче блештавог камена које држи у руци, по саблазном изразу лица које сво у једном шајлоковском грчу прождире ту своју светињу очима, не делује ни мало реално. Ту је дан један саблазни чисто патолошки тип. Још инферналније делује „Старинар из Александрове улице" (бр. 7). То је прави Квазимодо. Резниковљеви портрети, доста бројно заступљени на овој изложби, делују сви од реда испијено, безизразно, безбојно као да су тотално идиатизирани алкохолом, никотином, морфијем и неспавањем. Док већина портрета по таквом третману добија карактер чистог симплицизма, слика број 30, која приказује каванску певачицу, делује необично импресивно. Пастозни тонови и магловите контуре, које на овој слици делују као реализација каванског дима, налазе ту своју пуну примену и ми пред собом имамо једну болесну, испијену, измучену и безбојну каванску девојку у чијој крви, пуној никотина и алкохола, колају милиони спирохета. Чудно је, али то исто би се могло рећи и за Резниковљеве мотиве из Београда. И ту се све расплињује у тим чудним иреалним пастозним тоновима и магловитим контурама. Такво третирање сликаног објекта доводи до веома интересантне примене у слици „Киша на варош капији", где је дано једно очајно кишно поподне кад је ваздух пун воде и кад се обриси и боје растапају од влаге. Док неки еликари тај веома тешки проблем решавају веома наивно с неколико косих потеза, Резникову то управо мајсторски — успева његовом техником. Василије Резников зна свој занат, уме да гледа и да осети боје, али његова дела у нашој средини неће моћи наићи на пријем. Да је у неком великом уметничком центру, његова би платна несумњиво изазивала дискусије и наилазила на бројне подражаваоце. Он би тамо, вероватно, поетао и оснивач своје властите школе, неког „нео...изма." Звонимир Кулунџић