Општинске новине

216

Београдске опш тинске новине

Побожна и добра Српкиња баба-Ружа (нисам дознала презиме) украде крст, а друга сељанка, њена добра кона, опрала је барјак и дала да се освети. Баба-Ружа је везана дотерана заједно са својом другом у Београд, зато што је усред месне команде казала: „Вала, господине, упамтите, кад кришћанска војска овако ради, знај да јој је пред главу". Правдали су се да су то учинили муслимани. Хоће да му свира Два три грађанина и једног Циганина спроводе за интернирање. У сусрет им дођоше два „музиканта", па кад видеше колегу, замолише спроводника да се поздраве и опросте од друга. Допустише им. Руковаше се и ижљубише, а кад пођоше, један у знак захвалности рече: „Збогом вам, господини жандари и фала. Па зовите нас да вам свирамо док сте још у Београду" клања се Цига и скида капу до земље. Улаз је строго забрањен Фирма Васић и Симић остала је без одбране. Два су члана у рату а трећи је умро од тифуса. Кад је госпођа видела да целој радњи прети опасност да буде разнесена, она се обрати за помоћ окупаторским властима, и затражи заштиту. И добила је: Радња је одмах затворена и запечаћена. Врата су била снабдевена и објавом, да је улаз строГо забрањен. Госпођа, умирена што је бар толико успела да заштити радњу, више није ни силазила доле да је обилази. Али једнога дана спазила је пред радњом три натоварена аутомобила са разном платнарском робом. Није могла својим очима да верује; зар се може красти роба из радње, у коју је улаз строго забрањен? Па ипак, поштују они своје наредбе, јер је печат остао неповређен. Улична врата недирнута. Роба је изнесена на врата из дворишта, која су такође била затзорена тешким гвозденим полугама, које су „јунаци" лако уклонили. Војвођанске песме које су преносили и ветар и врапци па их београдсћа деца кришом певала Ао, Швабо, је л' ти много жао Што ти није Виљем царовао? Краљу Петре, ти сада нареди Град Београд да буде у среди.

Пишу момци засталој девојци: „Удаји се, матора девојко, „И ми смо се овде поженили. „Три године лако свадбујемо „И толико како ратујемо. „Три смо топа за кума узели, „Старог свата, из топа граната, „А девера мека леворвера, „Чутурице, наше свастичице, „А девојка — пушка ратоборка. Ој Швабице, жалосна ти мајка Кад ти мораш бити Србијанка. Краља Карла везали у ланци, а Зиту му грле Србијанци. Краљу Карло, жалосна ти Зита, Што ратујеш кад ти немаш жита. Дошло писмо од Зите, Да стрељају комите: „Који Србин буде веран „Неће бити стрељан — шалај". Сини муњо да нађем уларе, Да повежем Швабе и Мађаре. Наш натарош и наш кнез Издали су заповест, Да се брашно мање даје Рат ће још да траје — шалај. Залуд, Швабо, твоји „томобили" Кад су Срби Варадин узели. Узалуд ти твоји „ареплани" Кад Србију сва Европа брани. Залуд, Швабо, твоји митраљези Кад ти војска у каљузи лежи. Озш туче Русија, а одоздо Србија. А са чела Црна Гора, Српско бити мора — шалај! Фрушка-Горо, мирисаво цвеће, По теби ће краљ Петар да шеће. Краљу Петре, живио ти Ђорђе, Пуштај војску да нам у Срем дође. Србијанци, дођ'те до Паланке, Да видимо ваше Србијанке. Дошло писмо од Краља, Све војнике поздравља; Све војнике по једаред Принца Пгшла дваред — шалај! Дариака Ћосић (Крај)