Општинске новине

Уметничка хроника

253

Никола Граовац: Карлобаг Тешко је изрећи неки одређенији суд о неком младом ствараоцу, био он књижевник или ликовни уметник, или што друго. Многи и премноги „таленти који су обећавали" изневерили су наде које су у њих полагане, а многи и премноги с којима уредници и оцењивачки жирији уопште нису хтели ни да разговарају, постали су имена и појмови. И тако ни историја књижевности ни историја уметности не бележе нити једно име непогрешивог критичара. А непогрешив, егзактан, апсолутан, математски суд, није и не може ни бити сврха и смисао критике. Оно што се оправдано очекује и што се с пуним правом захтева од неког критичара, то је субјективно уверење и документован суд. А то је баш кад је говор о младима јако тешко, често скоро немогуће; јер како са потребном сигурношћу одвојити утицај од аутохтоности, како моментани владалачки полет од стварног талента? Али, упркос свим тим тешкоћама, ја ћу ипак изнети своје субјективне утиске, свестан да они већ на првој изложби неког од ових младића могу да буду демантовани. Даница Антић је номинално ученица г. Јована Бијелића, али у њеним изложеним радовима се тај утицај изгубио у толикој мери, да му скоро више нема ни трага. Иако по избору мотива далеко од Боре Стевановића, она је у третману својих композиција под његовим директним утицајем. То се најлепше види на њеним двема кућама, које би претстављале релативно успеле тонске композиције да и на једној и на другој односи нису поремећени јако наглашеним белим флекама. Особито пада у очи она сели::а бела флека на „Кући бр. 1", која треба да да реализацију одлупљеног зида, и која уноси веома непријатну дисхармонију у целу композицију — а пород тога делује и скроз иреално. Боривоје Грујић је дао неколико интересантних платна разних тема. Најинтересантнији су његови пејзажи у којима се осећа снажан утицај француских пејзажиста, а који меетимично потсећује и на нашег Драгомира Глишића. Интересантне су и његове слике „Портретска студија младе жене", и „Цвеће", које претставља доста успелу колористичку реализацију,

Грујићева дела карактеришу виолетни тонови, хоји су једна од карактеристика импресионизма. Александар Челебоновић поставља себи сувише тешке задатке. Желећи да оствари велике композиције, он је довео до доста јаког и уочљивог изражаја своје године и своје почетништво. Желећи да делује реалистички, а борећи се и цртежом и бојом, он стварно даје дела која су далеко од тога, и у целости и у детаљима, да буду реализација дане стварности. Интересантно је да је тај младић већ у великим димензијама — насликао свој „Аутопортре", који баш по смелости колористичких детаља местимично делује као скица, недовршено. Осећа се борба коју је аутор имао да издржи и местимично се добија утисак као да је аутор, преморен од те борбе, дизао руке од посла. „Предео с Дунава" је, обзиром на тонске односе, много интересантнији. И баш та слика, особито у односу према „Аутопортрету", јасно сведочи да је Челебоновић још доста далеко од тога да нађе свој прави израз. Душан Влајић има доста сигуран осећај за боје, али стоји под најразноврснијим и снажно наглашеним утицајима. Док неки његови цртежи јако потсећају на Крсту Хегедушића, фигуралне композиције одају осећајног уметника али и јаки утицај Гогенов. Поједина његова дела, особито „Краве", одају стопостотно укалупљивање у француски примитивизам, који је последњих година нашао снажног одјека и у хрватској сељачкој ликовној уметности. Кад томе још додамо његово импресионистички обрађено „Двориште", онда се тек види колико тај млади човек лута. Али ако би ко по реченом закључио да Влајић лети из модернизма у модернизам ради ефекта, прева-

Миливоје Николајевић: Портре гђице Н. М.