Општинске новине

410

Београдске општинске новине

Са отварања Јубиларне изложбе уметничке групе „Лада". С десна на лево: изасланик Њ. В. Краља пуковник г. Клајић, сликар г. Миодраг Петровић, Министар просвете г. Божидар Максимовић и г-ца Невена Б. Максимовићева

Чађевић Милица се на овој изложби репрезентује као прворазредни акварелиста, који познаје све тајне материјала којим ради. Код ње је акварел — акварел. Њена дела одају много осећања за боју и за атмосферу; у њима има и много оптимизма. Најуспелији су јој радови: „Зимски мотив из Београда" и „Нишка Бања — пијаца". Вајар ДраГомир Арамбашић је изложио четири своја мања рада, која у његовом уметничком делу немају већег значаја, и која су због тога далеко од тога репрезентују свог аутора и његове могућности. Она одају старог рутинера — и то је углавном све што се о њима може рећи. Заслужни и чувени српски вајар Ђорђе Јовановић је изложио један рељеф Краља Александра I и бисту Стевана Мокрањца. Оба та дела немају ништа од оних елегантних и простудираних познатих јвановићевих форми, а немају ни карактера. Да за то не јамчи Каталог, био бих у двоумици да су то заиста Јовановићева дела. Душан Јовановић-Ђукин се на овој изложби показао као један од најбољих портретиста међу свим српс јим вајарима. Дубоко простудирани и солидно решени у простору,

његови портрети имају карактера (ову последњу реч намерно потцртавам), и одишу животом. Психолошки су нарочито успели портрети гђице Лзубинке Бобић и г. Ђуре Бајалозића. Портре Љубе Давидовића, рађен вероватно по фотографији, није успео; нерешен правилно у простору, он делује безживотно и безизразно. Јовановићева техника потсећа на поЗнату технику кнеза Трубецкоја, али она не делује довољно убедљиво; на мене бар, делује као хотомична извештаченост. Љубомир Ивановић је изложио четири графике разних вредности. „Котор" одаје употпуности старог мајстора који оловком колорише; „Крај пута", у извесним деловима схваћен линеарно, нема оне непосредне убедљивости као реализације дане материјалне стварности, коју имају многа позната Ивановићева дела; „Дрво у планини" — особито партија самог дебла, дато је одлично, — а портре г. Добрице Милутиновића је психолошки несхваћен, а поред тога има и једну веома уочљиву грешку у цртежу на десној страни чела. Ако се сви ти напори и сви ти резултати саберу, види се да су то реални успеси који заиста заслужују свако признање. Звонимир Кудунџић