Општинске новине

330

бесградске општинске новине

2) Тај терен неће још за дуго бити погодан за насеље докле се год цела околина са Ратним Острвом не санира и не осигура од плављења и, због тога, силних комараца у летње време. Наш свет и не воли та ниска места, па ће продаја плацева ићи, по моме мишљењу, врло тешко, мањ ако плацеви буду врло јефтини па да их купује сиротиња, у ком случају тај сиротињски крај на томе месту, свакако, не би украсио престоницу. За подизање већих зграда треба имати на уму скупо фундирање. Из тих разлога, као и оних који су наведени кад је говорено о зеленилу и зеленом појасу, цео тај насути простор требало би претворити у парк. У томе парку могу се врло лепо пласирати разни изложбени павиљони, као што је онај Цвијете Зузорић, кафане, постројења за разне спортове и забаве, као и један отворен басен за пливање, који би се лако снабдевао филтрисаном савском водом итд. Тиме што би се између Београда и Земуна створио парк, остварили би баш онај урбанистични захтев да се варош не шири у бесконачност, него да се између појединих градова стварају зеленила. За пример им,амо Берлин и Шарлотенбург, између којих се налази огромни „тир-гартен". На крају овог излагања, а у вези са регулационим планом, још једини предлог, који неће ништа коштати. У регулационом плану су предвиђена места за јавне грађевине, али нису резервисана места за споменике. То је остављено за детаљнију разраду. И то би питање требало што пре решити, по некој системи, а не остављати случају, као до сада. Кад неко удружење изради неки споменик, оно се обраћа општини молбом за место. Општина је у том случају поступала као човек који купи неку готову скулптуру, па се онда решава да ли ће је ставити у хол, у салон, или у степениште. Удружење, које се истрошило за споменик, обично тражи што угледније место, тешко га је одбити, и тако радећи, без утврђеног плана, чине се и грешке,

Ја се сећам да је, пре више година, једна комисија, — у којој је било књижевника, уметника и наших већника —, израдила један добар предлог у томе погледу. По томе предлогу била су одређена места за споменике: Кр. Александру ујединитељу; Кр. Петру Ослободиоцу; Карађорђу, и другим великим људима из наше историје. На Калемегдану је такође био учињен добар распоред за бисте и споменике. Сада, у главном кругу например, имамо споменик Јована Гавриловића, бив. кнежевског намесника, десно од њега Даничић, један научник-лингвиста, и лево Суботић-литерат и песник. По томе иредлогу круг је био резервисан за наше државнике и политичаре; алеја која води из круга на Мали Калемегдан, а почиње Ђуром' Јакшићем и Војиславом Илићем, била је намењена књижевницима и уметницима. Ту је било место и песнику Милану Ракићу, чија је биста, ту скоро, постављена у скверу испред „Српске круне". Алеја на Калемегдану, а према Сави, из које се лепо види Мештровићев „победник", била је одређена за наше војсковође и ратнике итд. било је уопште неког система и неког реда унапред одређеног. Мислим да би ово питање требало наново покренути и опет решити путем једне шире комисије, а не решавати га на парче, понајчешће по жељи приватне иницијативе. Има још доста урбанистичких проблема чијем би решавању требало редом приступати. То су: проблем експропријације и спајање неподобних градилишта у једном блоку и нова подела у згоднија градилишта; проблем јефтиних станова, и друга питања. У овом кратком излагању, хтео сам за сада да обратим пажњу на оно што је најхитније, као што је установа Грађевинске полиције ради спречавања бесправног зидања и остварење заштитног зеленог појаса. Ово последње питање, ако се не реши што пре, доцније ће бити теже и све скупље, у колико се буде више одлагало. Арх. Бура Бајадовић