Општинске новине

332

Београдске општинске новине

постојала је велика енглеска Шарта (СаНа та<*па) која је проглашавала да ни један слободан човек не може без судске пресуде бити стављен у затвор нити лишен своје имовине. На исти начин и велики шпански закон из средине XIII века, познат под именом „1.а8 8{хе1е рагМаз с!е1 заВЈо Кеу-А1опзо" одређујући краљева права дословно каже: „И ако је краљ господар свих својих поданика он не може силом од њих узимати имања, већ само по претходној нагодби. Ако случајно краљ ипак мора узети земљу, да би извео какав пројекат опште важности, обавезан је да је претходно плати или замени, што ће решити комисија стручњака". Проглашујући неприкосновеност правасвојине извесне државе изрично додају да ће се заплена непокретности кажњавати. Јавна потреба је основна база за експропријацију. Уругвајски устав § 196 проглашује да се може експроприсати у случају преке потребе као и у случају јавне потребе. Аргентински устав (§ 17), као и устави Кубе (§ 23), Чиле (§ 10), Мексика (§ 27), Перу (§ 38), Шпаније (§ 10), Чехословачке (§ 109), Финске (§ 6), Пољске (§ 99) признају само Јавну потребу која мора бити законом проглашена у току процеса. А претходна накнада утврђена је исто тако параграфима тих устава. Устав Урагваја употребљава израз „компензације" (169) а немачки Вајмарски устав (§ 153) додаје: „уколико то закон није друкчије прописао". Чехословачки устав имао је ограду: „сем ако за специјалне случајеве законом није прописано да се сад или у будуће неће додељивати накнада". „Без икакве накнаде" јасно говори § 3. Совјетског устава, док устав републике Чиле захтева да се та накнада мора судским путем прогласити. Румунски устав тражи да накнада буде судским путем одређена. Устави Аргентине, Кубе и Шпаније стављају право сопствености под заштиту судева. Примећује се значајна промена у новијим уставима у односу на приватну својину. Право приватне својине не сматра се као апсолутно право и сужавање тога права су главни елеменат поменутих устава. Зато немачки устав наглашава да садржај и границе својине произлазе из закона; да својина има своје обавезе и да употреба својине мора истовремено бити у складу са општим интересом, да зграде за издавање могу бити експроприсане, да је употреба и експлоатација земљишта за пољупривредне сврхе истовремено и дужност сопственика према заједници, да су подела и употреба земље под државном контролом која се брине за права свакога и најзад да су земна богаства као и сва корисна добра по економију под државним надзором (§§ 153 до 155). Устав Пољске Републике ((§ 99) одређује да једино закон може поделити врсту до-

бара која могу потпасти под искључиву својину државе, као што одмерава границу права грађења и правних лица односно експлоатисања земље, минералних вода и других природних богастава; земља не може бити предмет неограничених трансакција пошто се аграрни режим мора заснивати на пољупривредне експлоатације које су способне да дају нормални принос. Естонски устав (§ 90) поверава држави право да може прописати управљање са земљом тако да би се осигурали потребни услови за нормалну пољопривредну производњу а поглавито да би се развиле мале и средње пољопривредне задруге. По уставу државе Чиле (§ 10) употреба права својине је подвргнута законским ограничењима која захтевају одржавање прогреса социјалног поретка, па према томе закон може својини наметнути сервитетуде општег интереса или сервитуде хигијенских разлога. Према мексиканском уставу (§ 27) нација има увек права да наметне приватној својини разне измене у схватању права својине која морају бити диктирана општим интересима. Нација сме да предузме мере за стварање пољопривредних центара. Остајући увек при поштовању мањих приватних сопствености, разна села, мајури и општине у недостатку воде и пашњака могу захтевати да им се границе атара помере и гна нека земљишта потребна за живот уз минималну накнаду. Устави разних земаља немају тачну дефиницију да би одвојили појмове приватне сбојине од појма непокретне приватне својиие. Они обично само законеки заштићују право својине и назначују да ое експропријација може применити једино у случајевима предвиђеним законима. У извесним земљама устави још додају, као што смо видели, право Држави да својини наметне извесна ограничења због опште потребе. Нарочито устави Немачке и Мексика имају јаку тенденцију за тим. Исто тако разни устави не садрже ни тачну дефиницију појма „за јавну потребу", који би требао да служи као база за експропријацију. Тако на пр. у Белгији властима припада право да одлуче шта се има радити у интересу заједнице, док се закон ограничава само на прописивање формалности. Неке државе захтевају да обзнана јавне потребе буде проглашена законом, било појединачно било у општим цртама (Холандија, Шпанија). У Румунији, — независно од узрока који допуштају експропријацију у случајевима народне одбране, саобраћаја, чистоће, војнихинтереса устав из 1923 године предвиђа да се већином од 2/3 гласова могу изгласати закони који ће имати и друге мотиве за експропријацију. У Немачкој правна наука сматра да „јавни интерес" треба да задовољи све државне