Општинске новине

346

Београдске општинске новине

ном биосоцијалном терену ратног доба добијају већи замах и већи интезитет ширења. Овамо спадају све инфекције дечјег доба: менингитис цереброспиналис епидемика, полиомелитис антерИор акута, шарлах, дифтерија, морбили, велики кашаљ, парогитис епидемика, рубеола, варичеле и др. Навешћемо да за вешгачко ширење ових инфекција за време рата нема практичног изгледа, према постојећим подацима, а и теоретски вируси ових болести не дају велике шансе искоришћавања истих у бојне сврхе због непознавања многих од тих вируса, немогућности култивисања или услед лабилности појединих клица, као што је менингокок. Са гледишта епидемиолошког нарочито су интересантне инфекције нервног система: епидемски менингит и полиомиолит (Хајн-Мединова болест) чија способност ширења под повољним општим епидемиолошким условима често узима експлозивни каракетр. Закони сезонског периодицитета инфективних болести, на чему је нарочито радио чувени дански научник Медсен, имају свој изражај у кривуљама морбидитета и код ових болести. Сезонски ритам код ових инфекција има супротно обележје: максимум морбидитета менингитиса обично пада на зимске и прве месеце пролећа, док у ово време морбидитет од полиомелиелита опада до минимума и постиже у нашим географским приликама максимум почетком јесени, међутим морбидитет од менингитиса ових месеци показује свој минимум. Познавање сезонског периодицитета епидемија је од великог практичног значаја за благовремено предузимање превентивних мера, разумевања и прогнозе даљег тока епидемије. Поред заједничке локализације у нервном систему ових двеју болести, потребно је подвући заједнички главни пут уношења инфекта у организам преко органа за дисање а у вези с тим да је седиште вируса код клицоноша ових инфекција нос и гуша (пазорћагупх). Постојање клицоноша код менингитиса, тј. здравих лица носиоца менингокока, стара је истина, али и у погледу Хајне-Мединове болести проналазак клицоноша је резултат истраживања последњих деценија (Викман). У борби против акутних инфекција нервног система, поред мера серотерапеутских: употреба антименингококовиог серума, Петитова серума и серума реконвалесцената, који морају да стоје увек на расположењу у већим центрима у довољној количини, мора се водити рачуна о што ранијој бактериолошкој диагнози са потребном типизацијом менингокока ради успешнијег лечења, благовременој изолацији и предузимању осталих против епидемиских мера. С обзиром на нарочиту епидемичност споменутих болести, овде ћемо се зауставити на главним принципима и закључцима нових истарживања из области експерименталне епидемио-

логије, који могу бити са успехом искоришћени у практичној борби против инфекција у густо насељеним местима, интернатима, дечјим центрима, обдаништима и сличним установама, које буду одређене за прихватање и скупљање већег броја деце у затвореним установама. Епидемија, на основу података експерименталне епидемиологије (Тор1у), може да се одржи на сталном нивоу неодређено дуго време под условом да се у епидемска гнезда уводи одређени број здравих, свежих, осетљивих лица на инфекцију. Међутим, епидемије у затвореним гнездима, препуштене спонтаном току и развоју, постепено се гасе, остављајући по свршетку епидемиског таласа имунизоване, одн. релативно имунизоване организме, клицоноше. Са гледишта профилаксе овде је важно нагласити да раздвајање експерименталних животиња у предепидемиској периоди осетно смањује морбидитет и морталитет колоније. Преносећи пак значај ових факата на човека и на његову социјалну средину, долазимо до закључка да су стнабене прилике, а специјално пренасељеност, главни епидемиолошки фактор у ширењу епидемија и пораста морталитета. Као даљи важни закључци из покуса експерименталне епидемиологије треба нагласити, да су вештачке епидемије у стању да провоцирају код оболелог насеља латентне инфекције, које доцније постају активне и епидемичне. Дибоа на пр. даје класичан пример утицаја попуњавања зараженог насеља са свежим и здравим организмима на обим и развој епидемија. Чопор оваца инфицираних са заразним абортусом у току прве године даје морбидитет до 40%, у другој години свега 12°/о, у трећој 2°/о, и најзад у четвртој 0°/о. Али ако се овај чопор попуњава са здравим свежим овцама, епидемија се понова разбукти. У вези са овим фактима енглески научник Тор1у потсећа на праксу искусних заповедника брода, који увек избегавају за време дужих пловидби да примају на лађе нове, свеже морнаре, јер кажу да исти нису „засољени", као што су стари. У овом погледу је чувени иознати морепловац Кук који је за 3 године и 8 дана кружног пловења око кугле земаљске (1772—1775), и то између 52° северне ширине и 71° јужне, изгубио од болести свега 1 морнара од 118 људи посаде. Ови принципи експерименталне епидемиологије, наравно, важе за све епидемиске болести, а нарочито су интересантни и значајни у погледу предузимања превентивних епидемиолошких мера у погледу обелења деце смештене у густо насељеним становима, интернатима и у другим дечјим установама. Групу дечјих болести потребно је допунити специјалним излагањем опасности од дифтерије као болести садашњости и вероватно