Општинске новине

362

Београдске општинске новине

балери могли су да стекну потребну физичку кондицију за напорне футбалске утакмице. По подне су тренирали само старији футбалери, они који нису имали предавања и школске бриге. И с лоптом се кубурило. Једна лопта трајала је по неколико месеци и када је стављена „у пензију" изгледала је као да је прошла кроз десет најжешћих ратова, толико је била сва искрпљена. Сви тадашњи футбалери умели су врло вешто да крпе лопту и гуму. Прва интернационална утакмица одиграна је у Београду у јесен 1913 године. Први клуб из „иностранства" био је Новосадски теловежбачки клуб (НТК) из Новог Сада. Ето, тако се развијао футбалски спорт у предратном Београду, — завршио је своја излагања стари Београђанин. — А како је било са другим спортовима? — запитали смо радознало овог старог спортисту. — Пре рата, — наставио је стари Београђанин, — у великој моди била је кафана, а с њом у вези и коцка. Улице су биле поприште разних бесмислених игара (робова, руса купуса, чикања и т. д.). Многобројне празне пољане служиле су за бесомучне туче каменицама, летвама, па чак и ножевима. Родитељи нису могли да спрече ове дечачке туче, које су претстављале велико зло за нашу омладину, која се млатила немилице преко целога дана. Често се дешавало да су очајни родитељи дочекивали увече своју децу, која су им долазила с разбијеним главама. Сви покушаји да се спрече ове бесомучне игре, остајали су безуспешни, јер када се радило о „престижу" једног краја, рецимо Дорћола, Палилуле или Чубуре, онда се развијала права битка до изнемоглости. Срећом, спортски вал, који је дошао у то време из иностранства, учинио је оно што нису могли ни родитељи, ни полиција, ни ико! Прво је футбал одушевио омладину, извукао је из задимљених кафана, одвојио је од пића и извео је на чист ваздух и пољане, прекинуо је низ тучњава и разбијених глава. А затим су почели да се развијају и други спортови. Велика пажња поклањала се бициклизму, јахању, лакој атлетици и мачевању. То су биле четири спортске дисциплине у којима смо видно напредовали, иако смо располагали само примитивним и недовољним средствима. Нарочиту активност у том погледу показао је Олимписки клуб у Београду, образован иницијативом капетана Свет. Ђукића, данашњег генерала и члана Међународног олимписког одбора. Прве лакоатлетске трке удржане су у Ваљеву 1907 и 1908 године. Велику сензацију изазвала је трка на прузи Обреновац—Београд у оквиру једне интересантне приредбе београдског Олимписког клуба. Трка је изазвала велико интересовање и на њој је уче-

ствовао велики број такмичара. То је, уствари, била маратонска трка. Занимљиво је на који је начин дошло до организације ове трке. Чланови Олимписког клуба прочитали су у неким француским новинама да је у Француској одржана једна велика трка и поводом тога предложили су да се и у Београду одржи једно такво такмичење. Један тадашњи новинар дао је чак и награду од хиљаду динара победнику ове трке и то је био разлог да је ово такмичење изазвало тако велику сензацију. Сви такмичари били су превезени лађом до Обреновца и оданде су требали да стигну у Београд. Циљ је био на игралишту „Сокола" у Кошутњаку. Интересантно је да је на старт дошло 97 такмичара! Толики одзив нико није очекивао. Такмичари су били најразличије обучени. Једни су имали лакоатлетску опрему, други су навукли џокејску блузу, трећи су стартовали у обичном оделу, а било их је и таквих који су трчали у сељачким гаћама. Дан је био врео, пун сунца. После старта тркачи су појурили из све снаге и наравно нису могли дуго да издрже у том темпу. Једни су застали крај друма да одахну, други су продужили трку пешачећи прашњавим друмом, а остали су некако преваљивали растојање, час трчећи час пешачећи. Што је број километара растао, број такмичара се смањивао. Занимљиво је да је неколико тркача, када су се нашли крај Саве, скренуло са пута и окупало, да би се мало освежили. После купања наставили су трку. У овом чудном такмичењу победио је Аца Поповић, књижар, који је стигао из Обреновца у Београд за два сата и 46 минута и добио је награду од 1.000 динара, која је у оно време претстављала велику суму новаца, У јануару 1911 године приређен је у Крагујевцу велики коњички слет, а у марту организоване су лакоатлетске трке у Крушевцу. На свим овим такмичењима учествовали су београдски спортисти и односили су лепе победе. Како је лакоатлетски спорт био врло популаран, већ 1912 године наши спортисти учествовали су на Олимпијади. Под воћством г. Ђукића, у Стокхолм су отпутовали Томашевић за маратонску трку и Душко Милошевић за трку на 100 метара. Поред лакоатлетских утакмица приређиване су и утакмице у јахању. На утакмицама у Кошутњаку наши јахачи приказали су заиста изванредну класу дресурног јахања и јахања уопште, као и разне јахачке вештине. Мачевање је било веома популарно у предратном Београду. У војсци је оно форсирано, а преко војске стицало је популарност и код грађанства. У „Српском мачу", који је првобитно требало да буде само мачевалачки клуб, неговало се мачевање. Мачевалачке приредбе