Општинске новине

Из београдске прошлости

Како су бесплатно заузимана земљишта у старом Београду Одмах после Другог Устанка, у оном малом и ненасељеном Београду, било је много празних плацева које није хтео нико да узме, јер су били далеко од вароши „чак изван шанца, на Теразијама и Врачару." Познато је да је Кнез Милош силом нагонио грађане да узимају плацеве, а они су узимали мале плацеве да их заграђивање не би скупо коштало. Било је људи који су предвиђали шта ће Београд у будућности бити, па су и много земљишта заузели — Браћа Симићи и други — али број таквих људи био је мали. Високи државни чиновници имали су добру моћ предвиђања, грађани никакву. „Напредак" помиње да је Раја Дамњановић платио 32 гроша за плац у данашњој Бранковој улици. Око 1835 већ су и грађани почели увиђати значај празних плацева иззан шанца, па су их тражили и бесправно заузимали. То нам сведочи акт бр. 361 од 13 маја 1835, који је суд Нахије и вароши Београда упутио Кнезу Милошу: „Многи нам овдашњи житељи, особито мајстори, долазе и моле да би им се између Палилуле и Теразија, око Батал џамије празна места поделила, на којима би куће изградити могли. Људи су овдашњи, особито занаџије, стешњени да морају сви у вароши живети, а нити кућа има где би могли квартире поналазити, нити су у стању скупо квартире плаћати. А као сиромаси нису у стању од Турака куће куповати и ону велику цену платити, која се обично овде за куће иште. Не имајући ми никахво височајше настазленијз о давању плацева на више означеном месту, молимо пзкорљејше Ваше Сијатељстзо да би нам исто изволило дати." Под бр. 952 од 4 марта 1838 Магистрат окр. београдског пише Управи вароши Београда: ,,....да она све оне људе који су јој се јавили да својих кућа немају, а желе плацеве имати и куће направити, да се исти људи у идућу недељу после Божествене службе у Савамали нађу, гди ће членови Магистрата са г. Лазом Ивановићем плацеве делити. Тако исто нека Славна Полиција определи да се и кметови варошки Тоша Попо-

вић и Димитрије Дунавовић на поменутом месту у Савамали нађу. А тако исто и г. Директор полиције са још једним членом нека изволи тамо доћи." Исте године Кнез Милош је нудио неким Савамалцима плацеве на Батал Џамији^ а они су тражили око старог министарства финансија. Око 1840 Држава је већ почела и сама да узима најбоље плацеве а бесправне заузимаче је сузбијала. То се види из акта Државног савета од 8 маја 1843, бр. 526: „Поводом тим што многи овдашњи житељи, изван шанца, око касарне, лежеће плацеве самопроизвољно, без разлога и без знања и одобренија правитељства заграђују, наоди се Совјет побуђзним Попечитзљству внутрени дела препоручити да оно својим путем, свим и свакоме забрани унапредак, без одобренија Правитељства плацеве изван шанца лежеће заграђивати, — а равно они који имају своје напоменуте или забележене, но јошт одграђене плацеве, да не смеду без знања правитељства исте плацеве заграђивати, докле год Уредба о том, која ће се скорим издати, не изађе.'* Као што се из овога види, Држава је подвргла ревизији и „забележене" плацеве. Прошло је већ знатно време, кад се могло заузети колико се хтело, а није се умело. И наравно, многи су тада зажалили што нису умели. ТуДилац носи позив туЉеном У Оггштини београдској постојала је 1851 Уредба, по којој је у грађанским споровима тужилац морао да лично преда позив туженом и да га позове да дође на рочиште. Хроничар онога доба писао је у „Световиду" од 19 нов. 1851: „Свака земља има своје обичаје који се тешко дају искоренити. Код нас је, не знамо од кога времена, врло несносна уредба, по којој тужитељ мора узети од Примирителног суда позив и платити 10 пара, пак онда мора да га носи лично ономе, кога тужи и позове га да дође на суд... Разумљиво је, да је у пракси било великих тешкоћа. Тужена страна на све могуће начине избегавала је да прими позив, и то је често доводило тужиоца до очајања, да је дизао руке од тужбе. Онда се свуда могло чути,