Општинске новине

12*

Из беог радске про шлости

387

ђе и оде за цркву, али само у случају ако на Великој пијаци не буде велико блато. Блата је у толикој мери било зато што је доношено из некалдрмисаних улица и са стране. Општина се је довијала како ће да створи средства за уређеше вароши. Да би до њих дошла, и да би могла да преда држави порез, чију је наплату она вршила, поднела је 28-Х-1865 предлог, и исти јој је био и оодобрен: ,,3а све оне пореске главе које се на рад употребити могу, а изјаве да немају откуд данак платити, да се ма и еилом власти, употребе на општинским радовима: чишћењу путева, копању земље итд. Да им се из општинске касе издаје надница: од 9 марта до 9 септембра по 8 гроша, а за остало време по 6 гроша чаршиских. Једна половина да се изддје #,отичним ради издржавања, а друга да се употреби на одужење данка.'" Општина је низ година користила ову своју уредбу. Не зна се само, колико је било користи од тога. Београд пре 54 година Све до рата, Београд је био варош патријархална, са кућама које су имале баште, и у којима је махом само по једна породица становала. Ко је пре 30 г. могао да плати 25—40 дин. месечно кирије, тај је имао засебну кућу са баштом. Било је, наравно, и изузетака. Сиротиња је имала станове од собе и кујне, са шупом прекопута стана. Таквих станова било је много у једном дворишту, све један до другог. Чесма је била у дворишту, а помијара у близини њеној. Таквих станова и данас има доста; али модернирањем вароши, њихов број се смањује. Наши стари су увиђали да није све у реду и тражили су да ее ради на унапређењу вароши. Слични захтеви понављани су сваке године. Један од њих, био је изражен и у чланку Видела од З-Н-1884. Како се тада радило? Писац се је о томе песимистички изразио: „Згрчило се као две паре у кеси. Штогод се почне, то одмах и зачами." О регулацији је рекао: „Мили као пуж.

Где се покрене, не доврши се, већ за собом оставља брлог.' Калдрма је била рђава. О томе се у чланку каже: „Имамо улица на пупку Београда, у којима је блато до колена, као да идемо по каквом селу, где нема ни кмета, ни бирова." За Обилићев венац каже да представља .слику варваризма, а за улицу од „Национала' до „Круне'' да човек мора поруменети од стида кад њоме прође, и да се свуда срета немар и запуштеност. Ништа боље се није изразио ни о водоводу, школским зградама, чистоћи, осветлешу итд. „То стоји недирнуто као у каквој мртвој вароши." И онда се пита: „Која је то мртвачка рука која држи нашу престоницу у непомичности? Нека се изађе на Велику пијацу, па ће се видети слика трулог азијатизма." Писац завршава чланак захтевом: да се регулација брже изводи, да се направи модеран водовод, да се створи осветлење, а варош да се калдрмише каменом коцком. „Све те ствари, вели он, не требају само овом нараштају, него и будућем. Нека се пронађу извори, из којих ће се плаћати ануитет на ону суму која ће бити довољна да све те издатке покрије." Писац овог чланка имао је правилне погледе кад је тражио да се сви ти велики радови изврше из зајма, чије ће плаћање и будућа поколења подносити. Међутим, у оно доба владао је велики страх од задуживања. Тек кад је 1884 уведена трошарина, онда се је приступило задуживању и за непуних седам година Београд је добио водовод, осветлење, трамваје, а делимице и канализацију. Слика Београда из 1884 г. коју је писац изнео у „Виделу" тачна је. У оцртавању стања нимало се није претерало. Само, што чланкописац није био у праву кад је сву кривицу бацао на Опттину. Послова је било много, а средстава мало. Знало се је и онда шта треба радити. И што су данас толика питања решена, треба захвалити оним старим који су основу данашње вароши положили пре неколико деценија. Драг. Ј. Ранковић