Општинске новине

434

Београдске општинске новине

Сл. 2. Избачен лапташ лови. на воде је равна и не каже нишга; само дугогодишњи рад и искуство могу учинити да се на свакоме педљу површине воде зна каква је ту дубина, шта је на дну воде, песак, блато, „подмол", „мангуре" или камен; да ли ту има задева, клада, пањ, напуштен ленгер, или какав потопљен тежак предмет, који би распарао лапташ. Често се, кад је лапташ запео на дну за неки такав предмет, мора „вирати", ишчупавати га са тог предмета, за шта лапташки чамци носе специјалан алат. За тај посао лаптарошев чамац увек носи јак дрвени балван, који се зове „винтпан", дебљине 12—15 см., дужине 3—4 метра, и неколико „ригли", краћих, јаких, жилавих дрвених облица. Са тако примитивним алатом, намотавајући помоћу ригли на винтпан пребачен преко оба чамца, лапташ закачен тешким предметом за дно реке, аласи ишчупавају са дна засу■гу кладу или какав други предмет од хиљаду и и више килограма тежине, покашто без икаквог квара на мрежи, која после брзог ,,рефловања", овлашног затварања рупа на њој, одмах продужава радити. Али доста пута и „пукне дојнака", т.ј. прекине се јак предвостручен једек са оловицама, на доњем ободу лапташа који гребе дно реке; мрежа је тада онеспособљена за даљи рад док се не изађе на обалу и не оправи како треба. Вирање је доста опасан посао; при једном таквом послу крајем осамдесетих година изгубио је живот стари београдски рибарски мајстор Јаков, онај што је, као што је напред поменуто, ухватио лапташем у Дунаву наспрам Вишњице сома од 140 килограма, највећег што је запамћен у београдским водама. Искусан мештер за време свога вишегодишњег рада упознао је сва места где би му се тако шта могло десити, па их је избегавао; онај који у томе нема довољно искуства бежи од сваког места од којих се плаши због неких прича које је о њима слушао од других аласа, а није сам то проверио; он тако пролази често поред добрих места и пропушта прилику да лови онде где би се могло ухватити рибе. Дешгвало се да је пијан мештер протерао лап-

таш онуда куда га трезан не би смео терати и ту ухватио неочекивано мноштво риба; на таквоме је месту можда некад била опасна клада, али се ова у току година засипала, па ју је и нестало под песком и муљем. Отуда и постоји код аласа што раде лапташем тврдња да „пијан мештер рибу хвата." То се много пута потврдило н. пр. са старим београдским рибарским мајстором Луком Голубовићем (названим Лупур) који је доносио пуну барку ри6е баш онда кад је у лов полазио у напитом стању. Ловећи тако са своја два чамца лапташем низа Саву, аласи су на дугоме путу од Царске Аде до Београда имали прилике посматрати разноврсне призоре и сцене, на које лаик у послу не би ни обратио пажњу, нити би их разумео и да их је приметио. Они би, на појединим местима Савом наишли на тикве што стоје у месту на површини воде и означују место где је по дну разбачен велики рибарски струк од 500—800 удица. Ту се, на простору од кога километра, морају добро с тварати очи да лапташ не закачи коју удицу на струку, јер би то и замрсило струк, па оштетило његовог сопственика, и „покварило рину", т.ј. пореметило рад лапташа. Мало ниже тог места лапташки чамци би стигли кога кецароша који поред брежине вуче своју кецу или кусаку, или чамац са двојицом „сачмара", који по пешчаном пруду вуку сачму, или, уз какву аду, чамац са тројицом аласа који „трбоче", т.ј. дугачким штицама лупају поред какве подводне кладе и утерују рибу што лежи поред ње у своју мрежу трбок и т.д. Све су то били стари познаници, па је свакоме од њих била добачена понека шала, доскочица и тако шта, за шта ни друга страна није остајала дужна. Ловећи Савом, по мрачним ноћима, кад се из једнога чамца не види други, писац је доста пута са својим момдима пристајао крају, ради одмора, и на обали, у шуми или у врбаку, затицао свога старог познаника, усамљеног аласа чунароша Јову Зврнкапу, како пече сабљара на ражњу забоденом у земљу, уз ватрицу која је пуцкарала. То је био ори-

Сл. 3. Затварање лапташа.