Општинске новине
8
Вајар Тома Росандик
473
Тома Росандић: Борба добра и зла
атеље, заједно са станом Томе Росандића, налазио се у једној старинској српској кући преко пута Саборне цркве у Краља Петра улици. За време рата та је кућа срушена услед бомбардовања и после рата је на њеном месту саграђена једна огромна — кућерина за ренту. По Росандићевом причању та кућа је одисала специјалном патријархалном лепотом, али је била веома запуштена, тако да је њега коштало много труда и новаца док јој је оправио кров и састругао стотину слбјева малтера и креча, који су се кроз деценије слагали на зидовима соба и дивног претсобља, те угодног доксата са маурским луковима. У тој кући је госпођа Мара Росандић, уметникова жена, имала свој уметничко-фотографски атеље први тог карактера у Београду. Али сав тај лепо и с пуно успеха започети рад и у скулпторском и у фотографском атељеу, убрзо је грубо прекинут — избијањем рата. При пропасти тог атељеа, уништено је и покрадено
око шесдесет уметникових радова; све што се ту затекло. Одмах по избијању рата, као аустроугарски поданик — па према томе у конкретној ситуацији и војни бегунац — Росандић, да би се спасао, још првог дана по ратној прокламацији одлази у Ниш. Ту се одмах јавља као добровољац у српску војску. Како физички није био способан за фронт, одређен је за цензора на нишкој пошти. Али ни на тој дужности услед слабог здравља, није могао дуто да остане и умрзо је отпуштен. У то време се већ у Риму формирао чувени „југословенски одбор" и Росандић, чим то сазнаје, упућује српској влади молбу да му се одобри излазак из земље, да би се сав могао посветити југословенској пропаганди. Никола Пашић је то схватио свом озбиљношћу и одмах дао не само дозволу, него шта више и сталну месечну потпору, коју је Росандић уживао до краја рата. Пашићеву одлуку и Росандић и његова госпођа — како ми он рече — сматрали су правим провиђењем божјим. И тако, преко Солуна, Атине, Крфа и Бриндизија они одоше у Рим где остају шест месеци. Ту Росандић израђује неколико рељефа у ораховима. Из Рима са члановима Југословенског одбора, који су имали намеру да се преселе у Лондон, креће на пут, али се успут задржава у Женеви, где остаје око годину дана. Та година је у уметниковом животу веома плодна. Ту је израдио у дрвету статуу природне величине. ,,Девица", која се сада налази у једној приватној колекцији у Аондону, своју чувену и толико репродуковану Христову статуу ,,Ессе ћото" у ораховини, која се још налази код уметника; једну, исто тако много репродуковану, студију главе мртвог Христа, која се сада налази у Штетину у Немачкој, у приватном власништву; неколико портрета; дрвене рељефе ,,Плес" и „Младост", који се сада налазе у „Трговачком музеју" у Београду, и шест дрвених рељефа са фигурама у природној величини, који чине један циклус, назван „Саморани." Сви ти рељефи су израђени у ораховини; један се налази у некој приватној лондонској колекцији, други је откупила црногорска влада на лионској излож.би 1906 г., трећи је откупила наша влада 1938 год. за поклон француском министру иностраних послова Делбосу, за успомену на његов боравак у Београду. Остала три се налазе још у поседу код уметника. Сви ти радови, потекли из дубоког бола и тешког очаја, ради патњи које проживљује цело човечанство, пуни су хришћанске самилости и религиозне екстазе. После годину дана рада у Женеви, Росандић је позван у Лондон од тамошњег српског посланства, да помогне при аранжирању и организовању велике Мештровићеве колективне изложбе, коју је приређивао „Југословенски одбор" у Лондону.