Општинске новине

Ва/ар Тома Росандић

475

долази без икаквих нарочитих планова, без икаквих осигураних комбинација — једино са жељом да ради на својој уметности — и да чека час признања. Београдска општина му ставља на расположење за пет година једну стару кућу до Доситејевог универзитета, у "Јевремовој улици 19, под условом да је сам из својих средстава доведе у исправно стање. У тој се кући, по једној недовољно провереној историскј верзији, родио Краљ Петар Први Ослободилац, а сада се налази у њој десетина атељеа београдских сиромашнијих уметника; та куЋа се данас у уметничким круговима у Београду и у збиљи и у шали — назива „уметнички азил." Кућа је и данас општинско власништво, али је стављена Удружењу ликовних уметника на слободну диспозицију. У тој кући, у којој он поред свог атељеа уређује и фотографски атеље за своју жену, Росандић остаје три и по године. Ту је израдио доста радова, од којих треба споменути споменик Милораду Драшковићу на београдском Новом гробљу, групу „Мати и изгубљени син", која се сада налази у Лондону у приватној колекцији, женски торсо „Остављена", који је откупио Војни музеј у Ротердаму, читав низ цртежа и гипсану макету за највеће и најрепрезентативније Росандићево животно дело — за колосални маузолеј породице Петриновић на супетарском гробљу на отоку Брачу. Кроз све то време он је суделовао и на неколико југословенских изложаба у земљи, а једно време је вршио дужност професора на субвенционираној „Уметничко - занатској школи" у Београду, где је предавао вајарство. Фебруара 1924 године Тома Росандић ликвидира свој атеље у Јевремовој улици 19 и одлази на Брач да ради Петрановићев маузојлеј. Почетак тог рада, — Росандић се тога још сећа и о томе говори с великим ужитком, — пропраћен је дивним пролетњим сунцем и његова топлота је мајстору, јужњаку, уливала храбрости и весеља. То је био један огроман посао на којем је потрошено око 400 кубних метара дивног далматинског белог камена и много бронзе. Читава архитектура и скулптура израђене су у масивним блоковима камена, а анђео на врху главне куполе, вратнице главног портала, врата спремишта и звонаре, две урне, шест канделабара, звоно и четири кандила израђени су у масивној бронзи. Црквене утвари и ситнији предмети израђени су у сребру и бронзи. Уметник је радио све уметничке делове сам својом руком — до кључа на вратима. Рад на том маузолеју трајао је три и по године, непрекидно. На репродуктивним радовима било је упослено стално десет — двадесет клесара и репродуктивних скулптора, а на зидарским пет до осам. Уметник је све сам надгледао и све се радило под његовим руководством. Цело је дело Петриновића стајало око 4,500.000 дина-

Тома Росандић: Млада мати

ра. Росандић је могао да цео тај огромни посао изврши на своје највеће задовољство, јер Фране Петриновић никада, ни једним гестом, није уметнику оспоравао његове концепције. То високо културно схватање нашег богатог исељеника, омогућило је уметнику најпотпунији континуитет у раду и максималну реализацију уметничке замисли. О том маузолеју је код нас већ доста писано. Многи су о њему писали с усхићењем, истичући да је то „једно велико дело непроцењиве вредности." О том маузолеју је писао и Коста Страјнић у „Српском књижевном гласнику" у броју од 16 септ. 1927 год. Ја нисам имао прилике да видим тај маузолеј и ради тога ћу се послужити приказом господина Раке Драинца, који је он објавио у „Илустрованом листу", бр. 30 за 1927 год. „Маузолеј је подигнут у форми храма, који мери до врха клечећег анђела на централном кубету 16 метара. Споља му је у тлорису 9—10 метара. Храм је окружен оградним зидом, а обухваћени простор поплочан је са белим мермером. На маузолеј потрошено је 350 кубних метара брачког камена. Храм је централна зграда у форми крста. Између крстова у самом краку постављене су четири