Општинске новине

Ва/ар Тома Росандик

477

1935 год. један специјални ,,с1 ћос" одбор угледних лондонских грађана приређује у Лондону велику и општу изложбу југословенске листовне уметности. На тој изложби Росандић партиципира са петнаестак својих радова. Ту постиже и опет леп морални (код критике) и материјални успех. По завршетку изложбе један део изложених радова, међу н>има и сви Росандићеви, ношен је као путујућа изложба по свим већим енглеским градовима. Тако је та изложба приређена и у Белфасту у Ирској, где је градски музеј откупио Росандићевог малог „Ессе хомо" и рељеф „Полагање Христа у гроб" у крушковом дрвету. О том рељефу је писано већ доста и сви критичари се слажу да је то један од најбољих рељефа који су икада израђени. 1932. год. један посебни одбор амстердамских грађана, на челу са нашим тамошњим почасним конзулом г. Меренсом, у заједници с градским музејом у Амстердаму и „Цвијетом Зузорић" из Београда, организовао је велику репрезентативну југословенску изложбу. Та изложба је у својз време, још пре него што је отворена, изазвала у нашим уметничким круговима много прашине, али је ипак приређена. На шој суделује и Тома Росандић са великим бројем својих радова. После је цела та изложба пренесена у Брисл, где су му откупљена два рада. 1937 год. Росандић суделује на париској изложби, где је уједно и члан организаторског одбора. Том приликом је изложио 25 својих дела. 1938 год. улази у одбор, именован од Претседништва владе, за организацију конкурса за скулпторске и сликарске радове за зграду Народне скупштине у Београду. На том конкурсу добија прву награду и право на израду две монументалне групе које су постављене на спољном степеништу главног улаза. То су познате групе „Играли се врани коњи", на којима је Росандић, што на студијама са природе, а што на изради коначног модела, радио непуне две године. Те групе су постављене пред парламентом прошле године у лето и изазвале су, како у ужим, стручним, уметничким круговима, тако и у најширој јавности, веома разноврсне коментаре. Оне по својој композицији претстављају, свакако, јединствени случај у историји целокЈПне уметности. А како је то једно од оних веома ретких уметничких питања која су изазвала интерес и најшире уметничке јавности, а уз то и веома важно уметничко питање наше престонице, ја ћу ускоро о тој ствари говорити опширно, као о посебној теми. Овде ћу рећи само толико, да ми је сам г. Росандић рекао да те групе сматра за своја најзначајнија дела. Исто време, 1938 год., у мају, приређена је чувена венецијанска изложба „Биенале". На т°ј изложби је први пут суделовала и Југославија у свом сопственом павиљону. На тој

изложби је италијанско Министарство иностраних дела откупило Росандићев аутопортре у бронзи за чувену збирку аутопортрета великих мајстора у Фиренци при галерији Дељи Уфичи. Од наших уметника у тој је галерији заступљен је још једино Иван Мештровић са својим аутопортретом. 1937 год. Краљевим указом постављен је Т. Росандић за првог ректора Уметничке академије у Београду, на којој се дужности налази и данас. Негда боем, стално у покрету, ,на улици и кавани, — Тома Росандић се већ неколико година повукао из нервозног боемског живота и варошке буке. Осетно нагриженог здравља, слаб на ногама, он, уколико није на дужности у Академији, проводи своје дане смирено у стваралачком раду у огромном атељеу у својој властитој вили на Сењаку, у Љубе Јовановића улици бр. 3. И тај атеље и читава та кућа одишу једном специјалном уметничком атмосфером. Безмало свака ствар и стварчица, које се ту налазе, носе уметнички печат. Највећи део су продукт Росандићевог длета и чекића. Не само скулптуре, које се ту налазе „на сваком кораку'", него и намештај и лустери, па чак и пепељаре, све су то Росандићева дела. А на зидовима дела његових пријатеља: Петра Добровића, Мила Милуновића, Миливоја Узелца, Игњата Јоба и Росандићеве жене, госпође Маре. Седимо за столом у атељеу. Висока, коштуњава, горштачка фигура Далматинца с кршног Мосора, седи погурено и оборена погледа гледа у једну тачку пред собом, на столу. Десну руку је заронио у своју проређену кригеровску брадицу и удубио се сав у мисао коју жели да изрекне. Нзегове снажне горштачке вилице се грче, а преко ситних, плавих, дубоко усађених очију пада вео мрака. Одједном се цело лице разведрава, мајстор диже поглед, гледа у мене и широко замахне руком; као да нешто хвата у ваздуху; нашао је реч којом хоће да изрекне неку мисао као одговор на моје питање. А кад је изрекне, његово лице озари смех и задовољство. Али већ следећег момента, преко његовог лица поново пада мрак, кретње поново постају до максимума нервозне, премешта се по столици и млатара рукама по ваздуху. То он тражи што јаче, што ефектније изразе. Тако смо разговарали око два часа.

„Ја не знам — говорио је — да ли би се то могло назвати „радо сећање" на оне дане када сам почео, јер ја у ствари и не знам када се то збило. Али ипак почетком бих назвао оно време када сам са свешћу осетио радост што сам у истину, — по мом