Општинске новине

Личност Велимира Михаила Теодоровића и његова задужбИна »Велимиријанум«

Државни савет као руковалац задужбине „Велимиријанум" приређује на дан 13 фебруара сваке године помен у цркви и одржава пленарну седницу у спомен Велимира Михаила Теодоровића, оснивача те задужбине, који је преминуо 13 фебруара 1898 шдиве. Многи ће се запитати: откуда је Државни савет, иначе врховни управни суд, руковалац једне задужбине и можда ће зажелети да сазнају

џ

Велимир Михаило Теодоровић

нешто о скоро непознатој личности њеног оснивача, као и о циљевима задужбине. Та. личност, — по оцу високог порекла, живота краткотрајна, озарена чистим родољубљем: и: испуњена силном носталогијом, — племенита је и привлачна, њена задужбина је једно савршено дело, циљеви којима служи су узвишени, а резултати, остварени за неколико деценија постојања задужбине, плодни су и разнолики. Зато, испуњени пијететом, сматрамо за дужност да о четрдесет и другој годишњици од смрти Велимира Михаила Теодоровић, бар за моменат, отргнемо његову личност од неоправданог заборава и да је, пред једним ширим 1 кругом, прикажемо у светлости његовог дивног, увек живог дела. Велимир Михаило Теодоровић родио се 20 маја 1849 године у Рогашкој Слатини као природни син кнеза Михаила и Марије, кћери марвеног лекара Беркхауза, са којом се као шеснаестогодишњом девојком 1 упознао млади кнез боравећи у бањи 1848 године. Дете је крштено у католичкој вери, којој је припадала и његова ванбрачна мати и на крштењу је добило име Виљем.*) Кнез Михаило се са правом очинском нежношћу старао о детету, не заборављајући ни његову матер. Преко свог бечког банкара Тирка, обезбедио им је стално месечно издржавање, а купио им је и кућу. Мати се међутим, кад је детету било четири године, удала за једног лекара и са собом је повела и дете. Овај брак није био срећан. Очух Велимиров био је несавестан човек: широко је искоришћавао приходе своје жене и свога пасторка, натеривао жену да те приходе увећа,. најзад им је и кућу задужио, због чега је била изложена јавној продаји, али је кнез поново откупи, овога пута само у корист детета. Ове сасвим неповољне прилике, у којима је дете расло, утицале су и убрзале долазак Велимиров у Србију. По кнежевој наредби, он је 1857 године, у својој седмој години,, доведен у Београд и поверен кући Анте Радивојевића, настојника кнежевих добара. У

*) Биографски податци узети из књиге »Велимиријанум Задужбина Велимира Михаила Теодоровића«, коју је издао Државни савет, а штампала Државна штампарија 1909 године.