Општинске новине

554

Београдске општинске новине

и на крштењу је добио име Велимир, које је већ и раније носио. Узео је презиме Теодоровић — старо породично име Обреновића и под тим презименом је вођен у јавним књигама, а сам је између свог личног и породичног имена уметнуо очево лично име — Михаило. На крштењу му је кумовао митрополит Михаило, који је својеручно у документу о крштењу написао, да је Велимиров отац, Михаило М. Теодоровић. Затим Велимир одлази у Швајцарску на продужење школовања. Напушта отаџбину пошто је у њој провео скоро десет година (1857 —1866). То је несумњиво најлепши период његова живота, јер после свог првог детињства проведеног у страном свету, загорчаног злим поступањем очуха, пред којим је била немоћна и његова несрећна мати, Велимир је познао отаџбину, у њој је наишао на много љубави и биле су му пружене све могућности за лепо васпиташе и складно развијање његових способности. Одлазио је у иностранство, у једну високо културну земљу, да би обогатио и проширио знања стечена у својој земљи; али он неће бити засењен тим страним: светом, црпеће користи које та културна средина пружа, а његове мисли биће и даље упућене отаџбини, њој ће и даље бити намењена најчистија и најјача љубав његова срца. Годину дана доцније, (1867), кнез је, на повратку са изложбе у Паризу, посетио Велимира у ;Женеви, то је било њихово последње виђење, којом приликом је Велимир обдарен једним скупоценим прстеном. Нзихови сусрети нису били чести ни док је Велимир био у Београду. „На питање: да ли се Велимир виђао са кнезом? могу рећи, — пише Тодоровић, — врло ретко. За време мојега васпитавања скоро четири године, неколико пута, и то увече, после девет сати, у биљарској соби у сутерену (негдашњег старог дворца), где би децу, Велимира и Живка, примио, и са осмехом их по нешто запиткивао. При поласку обдарио би их са појединим дукатом." У следећој години (1868) одиграла се трагична погибија кнежева, чијом смрћу, изгледало је, и Велимиров положај постаје несигуран и необезбеђен. Велимир је био исте године враћен у Београд. Срећом, намесништво је имало пуно увиђавности према Велимиру и његовим заузимањем постигнуто је поравнање са сестрама кнежевим, којима је, као законским наследницама, пошто је кнез умро без тестамента, припало, смрћу кнежевом, целокупно Обреновића имање. Велимир је добио у сопственост велико пољско добро „Негоје" у Румунији и, поред тога, румунске руралне обвезнице у вредности тридесет хиљада дуката. Тиме је његово материјално стање добило врло повољно решење. Пошто је Велимир још био малолетан, одређени су му три стараоца: Митрополит Михаило, претсед-

ник Касације Ђорђе Петровић и ондашњи претседник Народне скупштине Живко Карабиберовић. Избор старатеља показује колику је пажњу намесништво поклонило Велимиру, који је службено називан „питомац кнеза Михаила". Исте године (1868) Велимир је, у пратњи д-р Пацека, отишао у Румунију да обиђе и упозна своје велико добро, а старатељи су имали да одлуче о његовом коначном образовању и о избору позива за Велимира. Решили су да Велимира упуте на пољопривредну академију у Хохенхајму у Виртембергу, руководећи се при овом избору свакако тиме што је огромно добро „Негоје" састављено од зиратне земље и да Велимир треба да се оспособи да би њиме сам управљао. Њихова одлука је била и извршена, Велимир је отишао у ту школу и на њој остао годину и по дана, до летњег семестра 1870 године. Ове године Велимир је навршио 21 годину и био проглашен пунолетним. Тада су му старатељи предали на слободно располагање „Негоје", које је било издато под вишегодишњи закуп, са годишњим доходком! од 50.000.— дин. Још пре пунолетства, Велимиру је било одобрено да пређе у Минхен и да на тамошњем универзитету студира државне науке. Велимиру се много допала ова варош привлачног колорита, у коме се нарочито оцртавала уметничка струјања и он је више није напуштао. Тако је Минхен, у почетку изабран само за студије, постао стално боравиште Велимирово. Ни у овом великом граду он није остао незапажен. Знало се за његово порекло по оцу, спољашности привлачне, манира финих, са великим средствима, он је радо и предусретљиво приман и у највише минхенско друштво. Међутим, ово друштво га није засенило и није могло да ослаби његове присне и срдачне везе са Србима у Минхену. Рекло би се да је дружбу са својим земљацима, махом скромним студентима, које је обилато помагао, претпостављао оном високом друштву. Друштво његових сународника дочаравало му је слику отаџбине, преносило га је у њу и он је, бар за моменат, заборављао сву раздаљину и све препреке, које су га делиле од ње и бивао је срећан. Године се низале и све се мењало. Од Велимира, оног младоликог и углађеног студента, постао је зрео, стасити господин, увек беспрекорно одевен, држања у коме се опажало неусиљено и урођено господство. Нзегова спољашност се изменила, али унутра у души остало је нешто исто и непромењено — његова жарка и неизмерна љубав за отаџбину. У колико је та љубав била јака и неодољива, у толико су и они, који су бездушно створили препреке за његов повратак у отаџбину, били неумољиви и несаломљиви. Нису му допустили повратак, па ни најкраћи бо-