Општинске новине

Солун и Атина

559

Узимајући опет као полазну тачку већ толико пута споменути атински чвор, платеју Омониа, заокрећући у улицу Патисија, долази се, — пошто се пређе први њен део који је сав у општем бучном ритму најживљих атинских улица —, до великог комплекса зграда чија спољашња архитектура већ на први поглед јасно говори о сврси којој ове зграде служе. Око зграда шири се пријатан, нежан мирис ресцветалих мимоза. Ситни жути цветићи, који су толико осетљиви на најнежнији додир, красе овде многобројна дрвећа. Један до другога налазе се овде: Народни, ЕииГрафски, Историјскн Музеј и Галерија слика. Све зграде у којима су смештени ови музеји подигнуте су у старом класичном стилу, о ком тако речито говори оно сјајно уметничко, ванредно драгоцено дело: „Аи Атини ту класикисму", о ком смо говорили у вези с организацијом модерне атинске Општине, а које је издато уз помоћ атинског министра-гувернера г. Коцијаса. Галерија слика и Историјски музеј заузимају један део комплекса зграда Политехничке школе; Народни музеј, који од њих дели „улица мимоза", има своју посебну импозантну зграду пред којом се шири раскошни парк пун цвећа. Сав од белог мермера, са својим многобројним стубовима, огромном импозантном фасадом, која је подељена: у централни део, степениште, и два затворена портика, овај је Музеј у хармоничним и племенитим линијама свога стила. План према ком је изграђен — огромни правоугаоник —, израдио је немачки архитекта Ланг. Градња је трајала скоро две деценије. Најпре, до 1874 ,кад је Музеј отворен, био је изграђен само један део. Овај је део био подигнут благодарећи изванредној дарежљивости великог грчког патриоте Берандакиса из Митилене, који је иначе живео у Русији. Даље изграђивање настављено је на трошак државе, а трајало је све до 1889 године. Први директор Музеја био је Пан. Кавадиас, чија се биста налази у холу Музеја. Раније споменути писац дела „Атински споменици", Александар Филаделфеус, наводи у својој другој занимљивој књизи „Тће Мизеитз о{ АШепз" мишљење истакнутог француског археолога, Саломона Реинаха, који је још 1893, сав занесен, писао да нема боље организованог Музеја у свету; да Народни музеј у Атини, исто тако као и Музеј Акрополе, морају бити места „камо ходочасте сви они који су приступачни естетским емоцијама". Благодарећи срећним ископавањима, која су вршена по целој Грчкој почињући од дана њеног ослобођења; благодарећи дарежљивости и просвећеном патриотизму грчких грађана с једне стране, научном и преданом раду свих оних који су се бринули о уређењу овога Музеја с друге стране, — његов је значај толики да већ овај један једини Му-

зеј може испунити поносом свакога Грка, нарочито грађане града Атине, где се он налази. Од првих споменика преисторијске — неолитске- и палеолитске културе —, преко египатске, до микенске, архајске, развоја класичне грчке уметности, — све је у овом богатом Музеју заступљено. Његова унутрашња физиономија, подела и начин излагања објеката спроведени су по принципима највише логике, естетике и научне раздеобе. То и овде, као и у далеко мањем Музеју Акрополе, не само што импресионира сваког посетиоца, већ му и омогућује, па ма колико била скромна његова знања, да се лакше снађе, да из овога Музеја изнесе стварну корист, да му се хоризонти знања прошире и љубав за лепо порасте до свесне спознаје о њеној вредности. Већ и у затвореним портицима и његовом централном делу, код улаза, налазе се извесне скулптуре које привлаче пажњу. Равно према улазу налази се одељење микенско, у ком су изложене све оне богате збирке златних предмета, због којих се слави микенска уметност. Затим долази египатско одељење са богатом колекцијом ваза и статуа. Десно од главног улаза воде врата у низ дивних дворана, која се једна на другу надовезују и у којима су изложена скулпторска дела почињући од архајског периода, па идући даље преко класичног до у позно римско доба, кад се појављују први почетци нове хришћанске културе и цивилизације. Непосредно иза сала са скулптурама долазе сале са надгробним споменицима — „81е1е8 ћгаега1гез" — посмртни рељефи — саркофазима, а затим сале са вазама и теракота-фигурицама. И овде, као и у Музеју Акропола, у свакој сали има по један централни предмет по ком сала носи своје име, који служи као оријентација. У салама у којима је изложена архајска скулптура главно место заузимају „браћа" оних дивних „Кора", статуа које сачињавају понос Музеја Акрополе — „коруи", младићи на чијем се безбрижном лицу за вечна времена урезао радосни смешак, као неки безазлени поздрав животу, лепоти грчке земље, лепоти њених прича и њене религије. Иза ове сале долази сала богиње Атине, чији је симболични значај уздигнут на највиши степен. Дан за даном долази се у овај Музеј; што се чешће долази, то све веће бива посетиочево пријатељство са свим што је у њему изложено. И богови и богиње, и поједини рељијефи, и друге фигуре, дирљиви и пуни сетне поезије надгробни споменици, све то одушевљава, све то човек прима у се са свим својим способностима аперцепције и емоције. Овај Музеј улази као једна моћна, творачка полуга у целокупни културни, а нарочито уметнички живот Атиие, Грчке, а и целог културног света. Скупа са Музејем Акрополе, он претставља једну идеалну целину; он претставља моћ и сјај грчке антике, која је толико за-