Општинске новине

Солун и Атина

561

т.зв. флорентинском стилу, с извесним примесама других стилова. До ње се долази преко унутрашњег дворишта (кроз велику капију између зграда које непосредно граниче с улицом, а у којима су смештени: библиотека и административна одељења). Музеј припада држави. МУЗЕЈ ЛОВЕРДОС Пандан овоме Музеју претставља Музеј Ловердос. Спомињући овај Музеј долазимо на један сасвим нов терен, на питање: колики је допринос самих атинских грађана да се што више подигне улога Атине у општем културном животу грчког народа? Дарежљивост грађана према свом граду, држави, најмање може да изненади нас, који сваки дан имамо прилике да у нашем граду пролазимо поред толиких палата које су све завештања појединаца колективном интересу. То нас не може изненадити; али има нешто друш што је достојно сваког дивљења и сваке пажње, а то је питање: како се врше завештања у Грчкој?!... Она су увек конкретна, дају се за неку одређену потребу: да се изгради извесна ратна лађа (Авероф...); да се подигне нека одређена зграда (Универзитет, Библиотека, Павиљон за излагање...), или дародавац, прилазећи још интимније циљу, сам створи извесну културну установу; уреди је; подигне зграду; даде установи њен статут; осигура јој егзистенцију, и онда све то поклања држави. Међу такве просвећене поклоне држави спада и овај, данас већ у целом свету познати "византолошки музеј, поклон просвећеног атинског грађанина Ловердоса грчкој држави и атинским грађанима. Стешњена са свих страна другим палатама, палата Музеја Ловердос налази се у улици Мавромикали. Архитекта Музеја био је Мр. Захос. Ни вестибил ни прва одељења ни из далека не дају претставу о ономе што ће задивљени посетиоци видети у овом Музеју чим се отворе чаробна врата која су са спољашне стране израђена сасвим једноставно, а с унутрашње као врата најраскошније византијске цркве, а која непосредно воде у Музеј. Док се Византијски музеј дубоко усеца у памћење својом строгом једноставношћу, дотле овај Музеј, што се више пролази кроз поједина одељења, све више постаје нешто надприродно, нештс) тајанствено и чудновато, као сребром и златом пуна подземља старих царских палата из прича. Сваки и минимални делић унутрашњих зидова, плафона и патоса овог Музеја обрађен је у најраскошнијем црквено-византијском стилу. Прекрасни мозајици, тајанствене нише, резбарије, иконе, читаве цркве, — све се то налази у овом прекрасном Музеју, који се у литератури спомиње праћен најласкавијим епитетима који се

само замислити могу. И архитекта, и племенити и просвећени дародавац учинили су све да овај Музеј уздигну до те висине, да му даду сав овај његов огромни научни значај и изванредно велику уметничку вредност. Број икона које су скупљене у Музеју, и које приказују развој иконографске уметности од 12 до 18 века, износи преко 1.000; драгоцена књижница манускрипата — у свему 236 — чува велике реткости. Исто је тако изванредно велик број других мањих драгоцености: златних крстова, статуета из слонове кости, златних путира, затим збирка везова, делова разних црквених покривача, драгоцених црквених материја, па збирка прекрасних радова у дрвету... С осећањем дубоког поштовања улази се у радни кабинет оснивача овог Музеја, Ловердоса, који је умро у августу 1934 године, пошто је све ово створио, прикупио, средио и поклонио грчкој држави. На столу раскошна издања историје уметности, издања Хомерове Илијаде и Одисеје поред портрета јздног продуховљеног лица, а свуд около наоколо стаклени ормани пуни књига, које нису служиле као декоративни украс, већ које су се марљиво прегледале, читале и проучавале. Чврсти прозори, завесе, дубоки теписи, све то умањује одјек градске буке која долази у улицу Ловердооова музеја. Колико је дана, година и ноћи овај велики човек, иначе финансијер (г. Ловердос је творац атинске Народне банке), проводио у овој соби размишљајући како да боље уреди свој Музеј за који није жалио ни труда ни времена. ,,11 соз1е[ уегу тисћ топеу".,. непрестано понавља стари Ловердосов служитељ који је уз свог господара верно сарађивао. Да је тако, нема сумње, али зато је и створено на овом месту нешто што ће име овога човека сачувати на сва времена међу именима најпросвећенијих људн. Визија хришћанства и свега онога што је оно у духовном погледу дало човечанству, значај Византије, — овде постаје јасан, као што нам је близа стара Елада на Акрополи и у Народном музеју. То је тај велики моменат који се овде доживљује и који значи ванредно много. МУЗЕЈ БЕНАКИ У трећу групу атинских музеја долази на прво место музеј Бенаки, који је као својина грчке државе отворен 1931 године. У самој ствари и овај је музеј опет поклон, животно дело једног другог истакнутог грчког патриоте, — Антонија Ем. Бенаки, коме данас одаје дубоко признање цео културни свет. Имала сам част и срећу да у овом Музеју лично упознам овог племенитог и просвећеног дародавца грчког народа. Морам признати да сам желела видети како у самој ствари изгледају људи, који овако племенито, и овако паметно поступају.