Општинске новине

Портрети београдских уметника

XI бајар Драгомир Драмбашић

Г. Драгомир Арамбашић

Данас и код нас — нека је хвала и слава свима боговима — књижевност и уметност постају већ доста уносни занати. Постоји већ читав низ књижевника и уметника који су од прихода које им доноси њихова уметност саградили луксузне виле, набавили аутомобиле и осигурали себи живот добро обезбеђених буржуја. Зато претставља заиста прави анахронизам проводити боемски живот и задовољавати се најминималнијим животним потребама, само зато да би се могло живети сло-

бодно, без икаквих друштвених, јавних или пословних обавеза, без обзира на безбројне конвенционалности, животом оне високо отмене српске боеме са краја прошлог столећа, која се гладна, прозебла и исмејана — држала усправно и прелазила супериорним смешком преко свега онога што су поштени и одани грађани — трговци, кућевласници и чиновници — сматрали за неприкосновене атрибуте тз. „поштеног живота". То је данас не само анахронизам, него и прави уникум. Ако се не варам, а верујем да се не варам, последњи претставник те боеме је данас вајар Драгомир Арамбашић. Сви остали претставници и чланови боемске, а уједно и праве духовне елите старога Београда, или помреше или се „ухљебише" на више или мање обезбеђеним положајима; већином у разним јавним службама. Само је Арамбашић остао као боемски „последњи Мохиканац" да чува традиције оне бар релативно, али до крајњих граница субјектнвних могућности, неограничене и ничим неспутаване своје личне духовне слободе. Оне слободе о којој је тада певао Сима Пандуровић: Јер ми смо давно, верна драга, је ли? Искидали ланце што нас вежу За простор, време, тонове и боје — Ланце живота што звече и стежу. Било би интересантно простудирати све психолошке компоненте које су форМирале предратну београдску боему. Ону боему која се окупљала код „Дарданела", „Код два јелена", „Три шешира", „Соколовића", „Код седам Шваба", „Орача", „Код златног бокала", и у „Позоришној кафани"; ону боему која је имала куражи у оној балканскофилистарској средини да брутално разруши све друштвене ограде, све узансе, обзире и обавезе и да издигне вредност духа на највиши пиједестал. То је била једна хомогена група повезана нераскидљивим везама духа, међусобног поштовања, признавања, разумевања и осећа-